Ništa nas više, kao pripadnike čovečanstva, ne ujedinjuje kao želja za životom u zdravlju. Kada se javi potreba za ozdravljenjem, ništa drugo više nije važno, ni boja kože, ni pol, ni nacionalna pripadnost, ni društveno poreklo, ni imovno stanje, ni političko ili drugo uverenje.

Iz ovog razloga i sve nosioce društvenih promena treba da vodi najviši zajednički interes svih ka neprestanom podizanju standarda koji omogućava fizičko, mentalno i socijalno blagostanje. Upravo zato Pokrajinski zaštitnik građana će u 2018.godini naročito pratiti efekte afirmativnih mera sa čijom primenom su odgovorni organi i ustanove Autonomne pokrajine Vojvodine započeli kroz finansijsko ulaganje u zdravstveni sistem i organizovanje zdravstvenih službi sa ciljem iznalaženja efikasnih i celishodnih načina ostvarenja prava na zdravstvenu zaštitu.

Od obeležavanja prvog Svetskog dana zdravlja - 7. aprila, i pored razvoja sistema zdravstvene zaštite i dostignuća savremene medicine, tema pod kojom je te davne 1950. godine ovaj značajan datum obeležen – Upoznajte svoj zdravstveni sistem (Know your Health Services), čini se jednako aktuelna i danas. I 68 godina kasnije, ombudsman prepoznaje neinformisanost, nepoznavanje prava i obaveza, kao koren problema u ovoj oblasti. Ova manjkavost postoji kod korisnika zdravstvene zaštite, ali i na strani zdravstvene službe.

Pacijent ima pravo na dostupnu, blagovremenu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem i utvrđenim stručnim standardima, a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite. Ovo uključuje pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka u najkraćem mogućem roku.

Mada su pomenuti rokovi konkretizovani, te instituti i mehanizmi ostvarivanja prava, kao i supsidijarni metodi koje je donosilac propisa sjajno osmislio kao ekstenzivni i korektivni element ostvarenja zdravstvene zaštite, i dalje u službi realističkog okvira „u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite“, detaljno su propisani i razrađeni, pa ipak dostupnost zdravstvene zaštite danas nije na zadovoljavajućem nivou.

Rezultate istraživanja o ovom aspektu ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu, Pokrajinski zaštitnik građana nedavno je objavio, te koristi priliku da Svetski dan zdravlja obeleži tako što će ponovo pozvati sve učesnike u zdravstvenoj zaštiti – zdravstvenu službu, organizaciju za zdravstveno osiguranje, organe, ustanove i organizacije Republike Srbije, AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave, ali i ostale aktere društvene brige za javno zdravlje, kao što su sredstva javnog informisanja, udruženja građana, stručna javnost i pojedinci, da se upoznaju sa sadržinom izveštaja kako bi svoja znanja, veštine i aktivnosti adekvatno usmerili na postizanje efikasnije primene zakonom utvrđenog prava na informisanje pacijenta o zdravstvenoj službi i načinu kako da je koristi, te na zaštitu i unapređenje poštovanja načela javnosti koje se ostvaruje pravom osiguranih lica na sve vrste informacija u vezi sa pravima iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i postupcima za ostvarivanje tih prava.

U organizaciji Pokrajinskog zaštitnika građana - ombudsmana krajem prošle nedelje u Novom Sadu je organizovana dvodnevna međunarodna konferencija o jeziku, kulturi i identitetu. U radu konferencije su participirali učesnici iz Srbije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i Nemačke.

Otvarajući konferenciju, prof. dr Zoran Pavlović, pokrajinski ombudsman, je istakao da bi se o svakom pojmu iz naziva konferencije mogao organizovati zaseban skup i dodao:

„Kada smo odlučili da jezik, kulturu i identitet kandidujemo kao temu konferencije imali smo u vidu i činjenicu da je reč o kompleksnom setu predmeta od vitalnog interesa, kako za pojedince, tako i za etnokulturne zajednice, da za njihovu elaboraciju postoje kompetentni sagovornici, da su iskustva u praktikovanju kulturne autonomije relevantna za izmene i dopune zakona o nacionalnim savetima i da izmene zakona treba da dovedu do efikasnijeg funkcionisanja saveta i potpunijeg ostvarivanja manjinskih prava. Pozivajući na konferenciju pripadnike iz susednih zemalja želeli smo da našu temu i sadržajno obogatimo, uvodeći u nju komparativnu perspektivu“.

Učesnicima konferencije obratile su se i Snežana Sedlar, potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, i Dragana Milošević, pokrajinska sekretarka za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Potpredsednica Sedlar je istakla da je skupština Vojvodine pravo mesto za održavanje konferencije o jeziku, kulturi i identitetu, dok je sekretarka Milošević podsetila da pokrajinska vlada očuvanju jezičke, kulturne i identitetske različitosti doprinosi osnivanjem institucija i projektnim sufinansiranjem najrazličitijih kulturnih manifestacija, udruženja i projekata, a njih je samo u toku 2017. godine bilo više od osamstotina.

Rad konferencije bio je organizovan u četiri tematske celine. U okviru prve celine, o jeziku i identitetu se referiralo iz ugla Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, globalizacije, Uneskove liste ugroženih jezika i književnosti. Druga sesija je bila posvećena naporima pripadnika srpske zajednice u Mađarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj da sačuvaju svoj jezik, pismo, veru i kulturu. Treća sesija je bila posvećena upotrebi manjinskih jezika u pravosuđu i upravi, a učesnicima konferencije su predočena iskustva Osnovnog suda u Senti, Gradske uprave u Subotici, pokrajinske prevodilačke službe, vršenja inspekcijskog nadzora nad službenom upotrebom jezika u AP Vojvodini, te iskustva u upotrebi jezika u krivičnom postupku u susednoj Mađarskoj. Četvrta sesija, sa najviše izlagača, bila je posvećena aktivnostima nacionalnih saveta na očuvanju nacionalnog identiteta. O rezultatima, ali i problemima sa kojima se nacionalni saveti suočavaju govorili su predsednici, odnosno predstavnici mađarskog, hrvatskog, rusinskog, bunjevačkog, rumunskog, nemačkog, češkog, slovačkog i romskog nacionalnog saveta. Ma koliko da se manjinske zajednice u Vojvodini međusobno razlikuju, zajednički cilj svih saveta je da stvore što razuđeniju identitesku infrastrukturu, kako bi težnje pripadnika manjina za očuvanjem jezika, kulture i identiteta poprimile čvrsto institucionalno uporište.

Problemi su, takođe, zajednički, a najčešće apostrofirani su oni finansijske prirode. U više navrata je pomenuto da projektno finansiranje ne obezbeđuje dugoročno i stabilno finansiranje manjinskih aktivnosti – kako izdavačkih, tako i svih drugih. Sledeći problem je kadrovski: teško je naći kompetentne kadrove, a kada se i dođe do njih, od njih se, zbog nedostatka sredstava, očekuje da volontiraju. Sa ovim problemom u vezi je i demografska nizbrdica. Kao i većinska, i manjinske se zajednice sve više demografski tanje, sve su malobrojnije, a stanovništvo je sve starije. Imigracija, s jedne strane, i starenje stanovništva, s druge strane, nepovoljno utiču na nivo kulturne reprodukcije manjina. Na konferenciji je upozoreno da se sve više pažnje usmerava na folklor, a sve manje na umetničko stvaralaštvo. Naredni problem se tiče poznavanja ljudskih i manjinskih prava. Ovaj problem zajednički dele pripadnici manjina i većine. Bolje poznavanje manjinskih prava učinilo bi pripadnike većine osetljivijim na zahteve manjina, dok bi u slučaju pripadnika manjina umanjilo njihov strah i ohrabrilo ih da svoja prava, pre svega ona koja se tiču obrazovanja na maternjem jeziku, u većoj meri „konzumiraju“. Osim ovih, ukazano je i na potrebu za standardizacijom bunjevačkog jezika, kako bi se što potpunije uživala manjinska prava.

Ako nabrojane probleme proširimo i onima koji se odnose na stereotipe, etničku distancu, zablude - recimo, u pogledu dvojezičnosti, ali mnoge druge, dolazimo do zaključka Lajoša Genca, profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, da život u heterogenom društvu nije lak, ali da ima svojih prednosti: pruža nam uvid u dostignuća više kultura, uči nas prihvatanju različitosti, doprinosi potpunijem razvoju naših kognitivnih sposobnosti, obogaćuje naše iskustvo, izjednačava naše početne šanse, a pri tome je i ekonomski isplativ. Iako se ponekad interpretiraju kao konkurentski koncepti, multikulturalizam i interkulturalizam su, zbog toga što prihvataju pluralizam, u interesu heterogenih regija, kakva je i Vojvodina.

Verujem, naglasio je profesor Genc, da će se u budućnosti mogućnosti heterogenih zajednica sve više eksploatisati. To pruža perspektivu i nadu ljudima da je život vredan življenja, ali nas i obavezuje na uporno suprotstavljanje diskriminaciji i svakoj isključivosti.

Konferencija je svoj rad završila usvajanjem sledećih radnih zaključaka:

• U višenacionalnoj sredini kakva je Vojvodina, pripadnici nacionalnih manjina treba da s ponosom i odučnošću čuvaju svoju tradiciju, te neguju svoju kulturu i jezik, jer oni predstavljaju bitni deo i bogatstvo vojvođanskog etnokulturnog mozaika, koji može da ostane prava vrednost samo ako je sazdan od svih njegovih sastavnih elemenata koji se dodiruju, dopunjuju i prepliću;
• U višenacionalnom okruženju odnos prema nekom manjinskom jeziku i kulturi zavisi od odnosa većinskog stanovništva prema dotičnoj nacionalnoj manjini. Tolerantan i uvažavajući stav većinske populacije prema manjinskoj zajednici je preduslov za opstanak njenog jezika, negovanje nacionalne kulture i očuvanje identiteta;
• Potrebno je prevladati postojeće predrasude manjina da je većina a priori neprijateljski i podozrivo raspoložena prema manjinama, ali isto tako i onu drugu predrasudu da su manjine a priori neprijateljski raspoložene prema državi i da predstavljaju remetilački faktor, te da svaki zahtev manjina znači korak ka otcepljenju. Drugačiji jezik i kulturu ne treba doživljavati kao zaveru ili odsustvo lojalosti prema domovini;
• Ovaj cilj može da se postigne prevazilaženjem straha od drugačijeg, straha od različitosti i to podsticanjem boljeg međusobnog upoznavanja. Već puko poznavanje makar nekih elemenata tuđe kulture, makar nekoliko reči tuđeg jezika izaziva komforniji osećaj kod čoveka;
• Upotreba maternjeg jezika je jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina i ljudskih prava. Službena upotreba manjinskih jezika označava jedan još viši nivo i Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman u okviru svojih ovlašćenja ima pravo i obavezu da budno prati njegovog ostvarivanja;
• Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman će i dalje preduzimati akcije usmerene na edukaciju nacionalnih zajednica, jer je veoma važno da pripadnici nacionalnih manjina znaju koja im prava pripadaju i da ih dosledno koriste, kako se ona ne bi obesmislila i marginalizovala;
• Formiranjem nacionalnih saveta nacionalnih manjina, kao oblika manjinske kulturne autonomije, pored države, upravo ti nacionalni saveti imaju mogućnost, ali i zadatak, da posvete posebnu pažnju negovanju tradicije, kulture i jezika, a time ujedno i očuvanju nacionalnog identiteta svojih sunarodnika. U Pokrajinskom zaštitniku građana – ombudsmanu mogu prepoznati iskrenog partnera u ovim nastojanjima.

„Ne postoji lak i jednostavan način da se poboljša položaj Romkinja, postoji samo pravi način, a on se sastoji u razaranju začaranog kruga bede” – istaknuto je na okruglom stolu, koji je juče, u Novom Sadu, organizovao Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman.

Pozdravljajući učesnike skupa “Položaj Romkinja u AP Vojvodini – izazovi i perspektive“, prof. dr Zoran Pavlović, pokrajinski ombudsman, je istakao da put iz začaranog kruga vodi preko obrazovanja: “Ako želimo da promenimo položaj Romkinja, onda treba da omogućimo svakoj romskoj devojčici i dečaku da se školuju. Svakoj školovanoj Romkinji da se zaposli. Svakoj zaposlenoj Romkinji pristojnu zaradu, kako bi njeno dete sutra moglo da startuje sa bolje pozicije, od one sa koje je ona startovala”.

Pokrajinski ombudsman je naglasio i sledeće: „Ako želimo integrisanu Romkinju, moramo je pomeriti sa socijalne margine i omogućiti joj prava i usluge koje joj do sada nisu bile dostupne. Moramo je zaštititi, uvek kada je napadnuta. Moramo joj omogućiti da se leči, uvek kada je bolesna. Moramo je osloboditi od straha da će, ako je zaposlena, ostati bez posla, zato što odsustvuje zbog nege bolesnog deteta. U ovoj zemlji niko ne bi smeo da bude suočen sa takvim izborom, jer svaki takav izbor Srbiju udaljava je od socijalne pravde, na kojoj ona, po ustavu, treba da počiva”.

Po rečima Milana Nikolića, iz kancelarije Poverenice za ravnopravnost, u Srbiji postoji velika etnička distanca prema manjinama, a naročito prema Romima, Albancima i Hrvatima, dok su negativne predrasude i stereotipi prisutni, kako kod građana, tako i kod predstavnika vlasti. Podsećajući prisutne da Romska ženska mreža ove godine po deveti put organizuje kampanju „Mesec ženskog romskog aktivizma” Slavica Vasić, iz Romskog ženskog centra „Bibije”, je istakla da se ovogodišnjom kampanjom želi skrenuti pažnja na pravo na izbor partnera i maloletničke brakove, kao na kršenja prava dece i prava žena. Nenad Ivanišević, iz Koordinacionog tela za praćenje realizacije Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, upozorio je na činjenicu da readmisija utiče na podele među Romima, da je za integraciju Roma veoma važan i rad sa domaćim stanovništvom i da svaki Rom i Romkinja, koji su završili fakultet, treba da budu zaposleni u državnim organima. Sličnog mišljenja je bila i Slavica Denić iz RTV: „Od obrazovanih Roma se očekuje da doprinesu unapređenju romske zajednice, a oni to nisu u stanju, jer nakon fakulteta ne mogu da nađu zaposlenje. Na tražištu rada”, podsetila je, „ima nezaposlenih, a obrazovanih Roma, tako da podizanje obrazovnih kapaciteta mora biti praćeno većim zapošljavanjem Roma”. U strukturi nezaposlenih žena, koje na posao čekaju duže od dve godine, najviše je, po rečima Snežane Knežević, zamenice pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova, žena romske nacionalnosti. Romkinje se često suočavaju i sa nasiljem u porodici, ali ga, istakla je zamenica Knežević, ne prijavljuju, zato što nemaju poverenje u isntitucije i zato što nisu informisane o svojim pravima. Romkinjama, po mišljenju, Danice Jovanović iz „Udruženja Roma” iz Bečeja, treba omogućiti pristup pravdi, ali i da sa institucijama komuniciraju na svom maternjem, romskom jeziku. Vera Kurtić iz Saveta Evrope je navela da ni u jednoj državi na svetu položaj Roma nije zadovoljavajući i svuda se taj položaj vezuje za obrazovanje, zdravstvo, zapošljavanje i stanovanje. „Problemi, međutim, postoje i u drugim oblastima - od seksualne orijentacije do saradnje i koordinacije raznih nevladinih organizacija”. Ako bi se, po rečima Gordane Stevanović, zamenice republičkog zaštitnika građana za prava detata i rodnu ravnopravnost, sudilo po broju pritužbi, moglo bi se reći da pripadnici romske zajednice nemaju nikakvih problema. Naravno da problemi postoje, a pritužbi je, objasnila je zamenica Stevanović, malo, zato što se pripadnici romske manjine ne obraćaju institucijama. „Treba ih ohrabriti da im se obraćaju, treba ići na teren i raditi sa njima, kako bi stekli svest o svojim pravima i nadležnostima institucija”.

Više neposrednog rada sa Romkinjama može doprineti boljem uvidu u njihove probleme, ali i boljoj organizaciji u rešavanju tih problema. Okrugli sto je završen usvajanjem sledećih zaključaka:

• povećati broj romske dece u sistemu obrazovanja;
• sprečiti zloupotrebe afirmativnih mera;
• obezbediti lakši pristup zdravstvenoj zaštiti, ažurirati podatke o vakcinaciji dece i podizati svest o važnosti preventivnih pregleda;
• povećati bezbednost i sigurnost Romkinja, kada je reč o nasilju i zlostavljanju;
• sprečiti sekundarnu viktimizaciju i jačati svest o kažnjivosti nepostupanja;
• jačati svest o tome da rani i ugovoreni brakovi nisu deo romske tradicije, već nasilje i kršenje dečijih prava;
• mediji se moraju pridržavati etičkog kodeksa i napustiti stil senzacionalističkog izveštavanja;
• romskim ženskim organizacijama omogućiti lakši pristup fondacijama koje podržavaju edukativne programe i rad u romskim naseljima;
• povećati broj visokoobrazovanih Romkinja među zaposlenima u institucijama.