Please select your page

Идеја о обележавању Светског дана сеоских жена покренута је 1995. године током 4. Конференције УН о женама у Пекингу и обележава се сваке године 15. октобра. Сеоске жене широм света имају важну улогу у развоју сеоских подручја, али су још увек изложене различитим облицима дискриминације. Њихова улога, како у друштву и локалној заједници, тако и у породици није препозната. Оне су маргинализоване, а посао који свакодневно обављају је потцењен и непризнат.

Многобројне су активности на подизању свести јавности о женском доприносу животу на селу, али и на информисању и подизању знања и вештина самих жена протеклих година у Војводини. Удружења жена са села постоје у готово сваком насељеном месту, обновила су своје чланство и активности, а подршка коју добијају од институција и других организација цивилног друштваје разнолика. Међутим, и даље су жене на селу према свим анализама у посебно тешком положају јер обављају и велики део пољопривредних послова, скоро све послове у домаћинству, одгајају децу, брину о старијим члановима породице. Иако жене у руралним домаћинствима носе економски потенцијал, јер владају вештинама потребним, на пример, за обнављање традиционалних заната или за пружање услуга смештаја и боравка туриста, или за негу деце и старих лица, оне су преоптерећене дневним обавезама и уморне од целодневног рада, што утиче на њихову мотивисаност да одвоје време за обуку и удруживање који су неопходни како би сеоне преоријентисале на другу врсту посла и другачију организацију свакодневице. Подаци указују наозбиљне препреке на које оне наилазе у приступу различитим услугама потребним за квалитетан живот, развој људских ресурса и активну партиципацију у локалној заједници која има пресудан значај за локални развој.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман жели да укаже на неједнаку доступност услуга социјалне заштите и подршке породици већини сеоске популације која се у социјалном обезбеђивању и збрињавању традиционално ослања претежно на сопствене ресурсе. Додатне отежавајуће факторе код једног дела сеоског становништва представљају непознавање права и процедура пријављивања за одређену меру социјалне заштите и традиционалистички ставови који социјалну помоћ означавају као срамоту, а препуштање бриге о старима некој институцији или организацији као повреду породичне етике. Поред наведеног као посебно угрожену групу препознајемо жене које су носитељке или чланице пољопривредног домаћинства, које су на тај начин радно ангажоване и за тај рад плаћају доприносе за обавезно социјално осигурање. Ова група жена у периоду трудноће и рађања неостварује права као остале запослене или самозапослене жене јер им се не признаје право на новчану накнаду за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета. На овај начин се цена родитељства у потпуности преваљује на домаћинство, негира се женин допринос и ангажман и ускраћује право на подршку рађању. Занемаривањем групе жена које живе на селу и рађају умањује се учинак стратегија за подстицање рађања.

Смисао обележавања Дана сеоских женаје да подсети друштво колико дугује сеоским женама и вреднује њихов рад, обезбеди равноправан приступ и потпуно учешће у одлучивању, као и креирању развојних политика на селу које ће признати њихову улогу у унапређењу развоја пољопривреде и села, безбедности хране и смањења сиромаштва.


У Београду је 12. октобра 2015. године одржан први Форум за родне политике посвећен остваривању права на алиментацију. У раду Форума који је покренут у оквиру Женске платформе за развој Србије учествовала је и заменица за равноправност полова Даница Тодоров и говорила о положају самохраних, односно једнородитељских породица и указала на раскорак између важећих прописа заснованих на принципу једнакости и забране дискриминације, према којима родитељи заједнички и споразумно врше родитељско право и праксе која штети не само мајкама и очевима него и њиховој деци. Културни стереотип и друштвен упредрасуду да је родитељска улога мајке примарна подржавају и државне и друштвене институције, што је највидљивије кад након престанка заједнице живота родитеља институције одлучују о вршењу родитељског права - у већини случајева деца се поверавају мајци на чување и васпитање, док очеви стичу право и дужност да доприносе издржавању детета, да са њим одржавају личне контакте и да споразумно са другим родитељем одлучују о битним питањима везаним за живот детета.

Истраживања показују да су жене које након престанка брака, односно ванбрачне заједнице, самостално врше родитељско право у много неповољнијем економском и социјалном положају у односу на мушкарце, а да породице са једним родитељем живе испод просека породица са оба родитеља и имају већи ризик од сиромаштва. Самостално родитељство је углавном маргинализована тема, а позивање на недостатак правне дефиниције је само изговор за непредузимање мера за повећање ефикасности у извршавању обавезе издржавања деце. Иако родитељи имају законску обавезу да издржавају своју децу, чести су случајеви њеног неизвршавања о чему сведочи број судских поступака за остваривање овог права. Приликом разматрања ове теме мора се имати на уму да је неиспуњавање законске обавезе издржавања један од најучесталијих видова економског насиља у породици. Током трајања алиментационих парница, многа деца живе у крајњој беди, без могућности да задовоље и најосновније животне потребе, чему доприноси и ретка примена привремених мера, а евидентне су тешкоће и у принудном извршењу судских одлука о издржавању детета, рекла је заменица Тодоров и нагласила да је такво искуство и Покрајинског зашитника грађана - омбудсмана. Већина жена које су се жалиле да очеви њихове деце не извршавају обавезе плаћања издржавања деце указује на то да прође и више месеци, а да не добију ниједну информацију о току поступка. Посебно забрињава податак да због досуђеног издржавања, и поред тога што га не примају, не могу да остваре право на различита социјална давања. Притом, већина притужитељки је слабог имовног стања и несигурних новчаних прихода, а у најбољем интересу деце јесте да се што пре реализује наплата доспелих потраживања на име доприноса за издржавање.

Све су то разлози због којих је потребно што пре донети системска решења која ће унапредити заштиту деце  кроз успостављањеефикаснијег остваривања права на издржавање. На Форуму су представљена решења која се примењују у Хрватској и Словенији и закључено да се предлози упуте радној групи која припрема Стратегију за постизање родне равноправности, као и Женским парламентарним мрежама Србије и Војводине које су и покренуле расправу оостваривању права самохраних родитеља и права наалиментацију.

Фондација Фридрих Еберт у оквиру подршке спровођењу Женске платформе за развој Србије покреће Форум за родне политике кроз који покреће дијалог и решавање конкретних проблема од значаја за свакодневни живот жена и мушкараца у Србији.


Дечја недеља која се ове године обележава под слоганом ПОДРШКА ПОРОДИЦИ – НАЈБОЉА ПОДРШКА ДЕЦИ пропраћена је бројним активностима државних институција и организација цивилног друштва, уз значајно учешће и саме деце.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман континуирано у свом раду и активностима у области заштите права детета указује на значај породице за дечију добробит и развој детета у складу с његовим могућностима. Ипак, посебно истиче значај државе и њених органа и институција у јачању и пружању подршке породици ради очувања њене унутрашње стабилности и социјалне сигурности.

Према Конвенцији о правима детета држава је дужна да пружи неопходну заштиту и помоћ породици као основној јединици друштва и природној средини за развој и благостање свих њених чланова, а посебно деце.

У том смислу, Покрајински заштитник грађана указује на то да је неопходно радити на разумевању породичних криза и чинилацакоји им доприносе, како би се на време предузеле потребне мере за јачање породичних снага и предупредила могућност да дете буде измештено из породице. Сиромаштво и сметње у развоју детета не смеју бити разлог због ког би оно требало да изгуби своју породицу.

Одрастање деце у институцијама, према резултатима различитих истраживања, не обезбеђује потребне и стимулативне услове за правилан когнитивни, друштвени и емотивни развој детета. Управо због смањивања укупног броја деце у домовима на минимум и издвајања деце из породица само у случајевима када је то због њихове личне сигурности и безбедности, основани су центри за породични смештај. Улога ових центара је да промовишу и потпомажу смештање деце без родитељског старања у хранитељске породице. Подесћамо на то да је Одлука о оснивању центра за породични смештај у Новом Саду ступила на снагу тек 27.02.2014. године.

Иако подржава хранитељство као меру заштите права детета, Покрајински заштитник грађана наглашава да оно не сме бити трајна замена за биолошке родитеље, већ вид привремене заштите деце и подршке породицама које се суочавају са краткотрајним изазовима због којих нису у стању да пруже адекватну бригу својој деци.

Улога биолошке породице у планирању заштите детета не сме бити занемарена. Стручна лица требало би да раде на унапређењу капацитета родитеља и да им пруже подршку у стицању нових знања у области родитељства. Родитељима, чија су деца измештена у хранитељске породице, потребно је обезбедити континуиране садржајне и квалитетне контакте са децом, а биолошкој породици адекватну психосоцијалну, едукативну, здравствену, правну  и економску подршку. Важно је да током трајања хранитељства,улога родитеља буде препозната и дефинисана, као и да се предузимају потребне мере у циљу стварања повољних услова за повратак деце у биолошку породицу, на шта Омбудсман посебно скреће пажњу центрима за социјални рад у појединачним случајевима.

 

Фотографија преузета са веб странице Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

 


Палијативно лецење 2015 смаллСветски дан хосписа и палијативне неге обележава се сваке године друге суботе у октобру на иницијативу Светског савеза хосписа и пружалаца услуга палијативне неге (The World wide Hospice Palliative Care Alliance). Овај дан обележава се с циљем подизања свести и разумевања људи којима је потребна палијативна нега, као и повећање доступности хосписа и палијативне неге у свету. Будући да се палијативно збрињавање најчешће доводи у везу са старијим особама, ове године дан хосписа и палијативне неге посвећен је „невидљивим пацијентима“ као што су деца, припадници ЛГБТ популације, затвореници, војници, особе које живе у сеоским срединама.

Палијативно лечње и нега подразумевају активно и усаглашено залагање тима стручњака (лекара, медицинских сестара/техничара, психолога, социјалних радника, духовника, волонтера) у бризи и пружању подршке онима који болују од тешких и неизлечивих болести и њиховим породицама. Сврха палијативног збрињавања је у томе дасе очува што већи квалитет живота пацијената и њихових породица, без обзира на то да ли се збрињавање пружа код куће или у болници.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман је 2013. године започео истраживање остваривања права пацијената/пацијенткиња оболелих од неизлечивих болести. Уочено је део активности у циљу обезбеђивања квалитетније услуге палијативног збрињавања, планираних Стратегијом за палијативно збрињавање Републике Србије, остао нереализован. Две године касније, 2015. спроведено је ново истраживање у здравственим установама на свим нивоима зздравствене заштите  у АП Војводини са циљем да се установи да ли су у међувремену  унапређене здравствене услуге пацијентима којима је потребна палијативна нега.

Покрајински заштитник грађана је на основу прикупљених информација закључио да увођење услуге палијативног збрињавања и неге у Војводини тече споро. Палијативну негу пружају службе кућног лечења и неге у 63 одсто домова здравља у Војводини, а на секундарном нивоу здравствене заштите јединице за палијативно збрињавање постоје у болницама у Суботици, Зрењанину, Сомбору и Кикинди.

Највећи проблем у обезбеђивању и пружању одговарајуће палијативне неге пацијентима представља недостатак лекара и медицинских техничара/сестара, као и немедицинског особља (психолога, фармацеута, социјалних радника). Уз то, постоји потреба за обуком већег броја здравствених радника, а 80 одсто домова здравља наводи да им недостаје и одговарајућа опрема, простор, лекови и возила како би палијативну негу и лечење пружали на одговарајући начин.

Истовремено, потреба за палијативним лечњем и негом у Србији и Војводини све је већа, чему доприносе и демографски трендови и све већа заступљеност старијих међу становништвом. Потреба за овим видом здравствене заштите настаје и као последица све већег броја оболелих од болести које имају прогресивни ток (кардиоваскуларних и малигних болести, шећерне болести, неуромускуларних и цереброваскуларних болести), ХИВ/АИДС, саобраћајног трауматизма и друго, а међу „невидљивим пацијентима“ налазе се и деца. Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине препознао је овај проблем, те је у овој установи у току процедура за измену организационе структуре ради формирања јединице за палијативну негу.

Извештај о истраживању „Организација палијативног лечења и неге и остваривање права на здравствену заштиту у области палијативног лечења и неге на подручју АП Војводине“ доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана.


Међународни дан старијих особа обележава се 1. октобра, а након што је Генерална скупштина УН крајем 1990. године усвојила Резолуцију 45/106 у којој се наглашава важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника у тзв. трећој узрасној доби.

Институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана се од свог оснивања бави људским правима старијих особа, а од 2011. године укључена је у и рад Националног превентивног механизма (НПМ-а) у области остваривања, институционалне заштите и унапређења њихових права. Посете установама чије услуге користе старије особе, као и рад по притужбама грађанки и грађана, указује на то да је у нашем друштву заступљена дискриминација старијих особа која отежава, па чак и онемогућава остваривање њихових права.

Дискриминација старијих особа огледа се у неколико области живота, а неретко почиње већ у породици. Старије особе најчешће се жале на занемаривање и злоупотребу њихових права, а њихове жалбе односе се превасходно на право на располагање имовином и новцем, којима други чланови породице располажу без њиховог знања и пристанка.

Због њихове старосне доби старијим особама се често ускраћују могућности коришћења појединих услуга здравствене заштите, чак и када оне постоје и када они на њих имају законско право. У ову врсту кршења права спада, на пример, одбијање службе хитне медицинске помоћи да изађе на позив грађана, а након што сазнају да је у питању старија особа. Поједине установе здравствене заштите избегавају, па чак и одбијају да хоспитализују старије особе.

Услуге које старије особе добијају у установама социјалне заштите не одговарају увек прописаним стандардима. Квалитет услуга варира од установе до установе и због непостојања специфичних, односно непримењивања постојећих прописа, као и недовољно развијеног система надзора над радом установа. Пример за то су нерегистровани домови за смештај старијих лица којима надлежни инспекцијски органи имају отежан приступ, а што може довести до злоупотребе права ових лица, па и нечовечног поступања према њима. Активности Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у овој области допринеле су и томе да је од 2014. године до данас од стране надлежних органа затворено 13 нерегистрованих домова за старије особе. 

Напослетку, права старијих особа крше се и тиме што у постојећем систему установа не постоје одговарајуће услуге. Нарочито неповољна ситуација је у сеоским срединама где старије особе чине већи део популације, а где институционална подршка често недостаје или је слабо обезбеђена. Пример за то је и чињеница да домови здравља у великом броју немају основане службе за кућно лечење и негу које би обезбеђивале палијативну заштиту и бригу о старијим пацијентима. Према подацима Министарства здравља, око 60% домова здравља нема овакву посебну организациону јединицу, док резултати најновијег истраживања Покрајинског заштитника грађана указују на то да око 35% војвођанских домова здравља нема овакву организациону јединицу.

Подаци Уједињених нација током протекле деценије указују на то да становништво Србије спада међу пет најстаријих на свету. Резултати пројекција Републичког завода за статистику за период 2011–2041. указују на то да ће се у наредних тридесет година тренд старења становништва у Србији наставити. Особе старије од 65 година чине преко 18 одсто популације, а очекује се да ће за 30 година преко једне четвртине становништва Србије достићи ову старосну доб. Демографска слика становништва у АП Војводини, односно Републици Србији налаже већи ангажман свих релевантних друштвених чинилаца како би се унапређењу могућности остваривања и заштите људских права старијих особа посветила додатна пажња. Посебну пажњу потребно је посветити превенцији кршења права ове популације и откривању оваквих случајева, као и санкционисању оних који то чине.  


Последња саопштења


Брзи линкови


Најчитаније вести


Медијски кутак