Вести
Идеја о обележавању Светског дана сеоских жена покренута је 1995. године током 4. Конференције УН о женама у Пекингу и обележава се сваке године 15. октобра. Сеоске жене широм света имају важну улогу у развоју сеоских подручја, али су још увек изложене различитим облицима дискриминације. Њихова улога, како у друштву и локалној заједници, тако и у породици није препозната. Оне су маргинализоване, а посао који свакодневно обављају је потцењен и непризнат.
Многобројне су активности на подизању свести јавности о женском доприносу животу на селу, али и на информисању и подизању знања и вештина самих жена протеклих година у Војводини. Удружења жена са села постоје у готово сваком насељеном месту, обновила су своје чланство и активности, а подршка коју добијају од институција и других организација цивилног друштваје разнолика. Међутим, и даље су жене на селу према свим анализама у посебно тешком положају јер обављају и велики део пољопривредних послова, скоро све послове у домаћинству, одгајају децу, брину о старијим члановима породице. Иако жене у руралним домаћинствима носе економски потенцијал, јер владају вештинама потребним, на пример, за обнављање традиционалних заната или за пружање услуга смештаја и боравка туриста, или за негу деце и старих лица, оне су преоптерећене дневним обавезама и уморне од целодневног рада, што утиче на њихову мотивисаност да одвоје време за обуку и удруживање који су неопходни како би сеоне преоријентисале на другу врсту посла и другачију организацију свакодневице. Подаци указују наозбиљне препреке на које оне наилазе у приступу различитим услугама потребним за квалитетан живот, развој људских ресурса и активну партиципацију у локалној заједници која има пресудан значај за локални развој.
Покрајински заштитник грађана - омбудсман жели да укаже на неједнаку доступност услуга социјалне заштите и подршке породици већини сеоске популације која се у социјалном обезбеђивању и збрињавању традиционално ослања претежно на сопствене ресурсе. Додатне отежавајуће факторе код једног дела сеоског становништва представљају непознавање права и процедура пријављивања за одређену меру социјалне заштите и традиционалистички ставови који социјалну помоћ означавају као срамоту, а препуштање бриге о старима некој институцији или организацији као повреду породичне етике. Поред наведеног као посебно угрожену групу препознајемо жене које су носитељке или чланице пољопривредног домаћинства, које су на тај начин радно ангажоване и за тај рад плаћају доприносе за обавезно социјално осигурање. Ова група жена у периоду трудноће и рађања неостварује права као остале запослене или самозапослене жене јер им се не признаје право на новчану накнаду за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета. На овај начин се цена родитељства у потпуности преваљује на домаћинство, негира се женин допринос и ангажман и ускраћује право на подршку рађању. Занемаривањем групе жена које живе на селу и рађају умањује се учинак стратегија за подстицање рађања.
Смисао обележавања Дана сеоских женаје да подсети друштво колико дугује сеоским женама и вреднује њихов рад, обезбеди равноправан приступ и потпуно учешће у одлучивању, као и креирању развојних политика на селу које ће признати њихову улогу у унапређењу развоја пољопривреде и села, безбедности хране и смањења сиромаштва.
У Београду је 12. октобра 2015. године одржан први Форум за родне политике посвећен остваривању права на алиментацију. У раду Форума који је покренут у оквиру Женске платформе за развој Србије учествовала је и заменица за равноправност полова Даница Тодоров и говорила о положају самохраних, односно једнородитељских породица и указала на раскорак између важећих прописа заснованих на принципу једнакости и забране дискриминације, према којима родитељи заједнички и споразумно врше родитељско право и праксе која штети не само мајкама и очевима него и њиховој деци. Културни стереотип и друштвен упредрасуду да је родитељска улога мајке примарна подржавају и државне и друштвене институције, што је највидљивије кад након престанка заједнице живота родитеља институције одлучују о вршењу родитељског права - у већини случајева деца се поверавају мајци на чување и васпитање, док очеви стичу право и дужност да доприносе издржавању детета, да са њим одржавају личне контакте и да споразумно са другим родитељем одлучују о битним питањима везаним за живот детета.
Истраживања показују да су жене које након престанка брака, односно ванбрачне заједнице, самостално врше родитељско право у много неповољнијем економском и социјалном положају у односу на мушкарце, а да породице са једним родитељем живе испод просека породица са оба родитеља и имају већи ризик од сиромаштва. Самостално родитељство је углавном маргинализована тема, а позивање на недостатак правне дефиниције је само изговор за непредузимање мера за повећање ефикасности у извршавању обавезе издржавања деце. Иако родитељи имају законску обавезу да издржавају своју децу, чести су случајеви њеног неизвршавања о чему сведочи број судских поступака за остваривање овог права. Приликом разматрања ове теме мора се имати на уму да је неиспуњавање законске обавезе издржавања један од најучесталијих видова економског насиља у породици. Током трајања алиментационих парница, многа деца живе у крајњој беди, без могућности да задовоље и најосновније животне потребе, чему доприноси и ретка примена привремених мера, а евидентне су тешкоће и у принудном извршењу судских одлука о издржавању детета, рекла је заменица Тодоров и нагласила да је такво искуство и Покрајинског зашитника грађана - омбудсмана. Већина жена које су се жалиле да очеви њихове деце не извршавају обавезе плаћања издржавања деце указује на то да прође и више месеци, а да не добију ниједну информацију о току поступка. Посебно забрињава податак да због досуђеног издржавања, и поред тога што га не примају, не могу да остваре право на различита социјална давања. Притом, већина притужитељки је слабог имовног стања и несигурних новчаних прихода, а у најбољем интересу деце јесте да се што пре реализује наплата доспелих потраживања на име доприноса за издржавање.
Све су то разлози због којих је потребно што пре донети системска решења која ће унапредити заштиту деце кроз успостављањеефикаснијег остваривања права на издржавање. На Форуму су представљена решења која се примењују у Хрватској и Словенији и закључено да се предлози упуте радној групи која припрема Стратегију за постизање родне равноправности, као и Женским парламентарним мрежама Србије и Војводине које су и покренуле расправу оостваривању права самохраних родитеља и права наалиментацију.
Фондација Фридрих Еберт у оквиру подршке спровођењу Женске платформе за развој Србије покреће Форум за родне политике кроз који покреће дијалог и решавање конкретних проблема од значаја за свакодневни живот жена и мушкараца у Србији.
Светски дан хосписа и палијативне неге обележава се сваке године друге суботе у октобру на иницијативу Светског савеза хосписа и пружалаца услуга палијативне неге (The World wide Hospice Palliative Care Alliance). Овај дан обележава се с циљем подизања свести и разумевања људи којима је потребна палијативна нега, као и повећање доступности хосписа и палијативне неге у свету. Будући да се палијативно збрињавање најчешће доводи у везу са старијим особама, ове године дан хосписа и палијативне неге посвећен је „невидљивим пацијентима“ као што су деца, припадници ЛГБТ популације, затвореници, војници, особе које живе у сеоским срединама.
Палијативно лечње и нега подразумевају активно и усаглашено залагање тима стручњака (лекара, медицинских сестара/техничара, психолога, социјалних радника, духовника, волонтера) у бризи и пружању подршке онима који болују од тешких и неизлечивих болести и њиховим породицама. Сврха палијативног збрињавања је у томе дасе очува што већи квалитет живота пацијената и њихових породица, без обзира на то да ли се збрињавање пружа код куће или у болници.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је 2013. године започео истраживање остваривања права пацијената/пацијенткиња оболелих од неизлечивих болести. Уочено је део активности у циљу обезбеђивања квалитетније услуге палијативног збрињавања, планираних Стратегијом за палијативно збрињавање Републике Србије, остао нереализован. Две године касније, 2015. спроведено је ново истраживање у здравственим установама на свим нивоима зздравствене заштите у АП Војводини са циљем да се установи да ли су у међувремену унапређене здравствене услуге пацијентима којима је потребна палијативна нега.
Покрајински заштитник грађана је на основу прикупљених информација закључио да увођење услуге палијативног збрињавања и неге у Војводини тече споро. Палијативну негу пружају службе кућног лечења и неге у 63 одсто домова здравља у Војводини, а на секундарном нивоу здравствене заштите јединице за палијативно збрињавање постоје у болницама у Суботици, Зрењанину, Сомбору и Кикинди.
Највећи проблем у обезбеђивању и пружању одговарајуће палијативне неге пацијентима представља недостатак лекара и медицинских техничара/сестара, као и немедицинског особља (психолога, фармацеута, социјалних радника). Уз то, постоји потреба за обуком већег броја здравствених радника, а 80 одсто домова здравља наводи да им недостаје и одговарајућа опрема, простор, лекови и возила како би палијативну негу и лечење пружали на одговарајући начин.
Истовремено, потреба за палијативним лечњем и негом у Србији и Војводини све је већа, чему доприносе и демографски трендови и све већа заступљеност старијих међу становништвом. Потреба за овим видом здравствене заштите настаје и као последица све већег броја оболелих од болести које имају прогресивни ток (кардиоваскуларних и малигних болести, шећерне болести, неуромускуларних и цереброваскуларних болести), ХИВ/АИДС, саобраћајног трауматизма и друго, а међу „невидљивим пацијентима“ налазе се и деца. Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине препознао је овај проблем, те је у овој установи у току процедура за измену организационе структуре ради формирања јединице за палијативну негу.
Извештај о истраживању „Организација палијативног лечења и неге и остваривање права на здравствену заштиту у области палијативног лечења и неге на подручју АП Војводине“ доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана.
Дечја недеља која се ове године обележава под слоганом ПОДРШКА ПОРОДИЦИ – НАЈБОЉА ПОДРШКА ДЕЦИ пропраћена је бројним активностима државних институција и организација цивилног друштва, уз значајно учешће и саме деце.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман континуирано у свом раду и активностима у области заштите права детета указује на значај породице за дечију добробит и развој детета у складу с његовим могућностима. Ипак, посебно истиче значај државе и њених органа и институција у јачању и пружању подршке породици ради очувања њене унутрашње стабилности и социјалне сигурности.
Према Конвенцији о правима детета држава је дужна да пружи неопходну заштиту и помоћ породици као основној јединици друштва и природној средини за развој и благостање свих њених чланова, а посебно деце.
У том смислу, Покрајински заштитник грађана указује на то да је неопходно радити на разумевању породичних криза и чинилацакоји им доприносе, како би се на време предузеле потребне мере за јачање породичних снага и предупредила могућност да дете буде измештено из породице. Сиромаштво и сметње у развоју детета не смеју бити разлог због ког би оно требало да изгуби своју породицу.
Одрастање деце у институцијама, према резултатима различитих истраживања, не обезбеђује потребне и стимулативне услове за правилан когнитивни, друштвени и емотивни развој детета. Управо због смањивања укупног броја деце у домовима на минимум и издвајања деце из породица само у случајевима када је то због њихове личне сигурности и безбедности, основани су центри за породични смештај. Улога ових центара је да промовишу и потпомажу смештање деце без родитељског старања у хранитељске породице. Подесћамо на то да је Одлука о оснивању центра за породични смештај у Новом Саду ступила на снагу тек 27.02.2014. године.
Иако подржава хранитељство као меру заштите права детета, Покрајински заштитник грађана наглашава да оно не сме бити трајна замена за биолошке родитеље, већ вид привремене заштите деце и подршке породицама које се суочавају са краткотрајним изазовима због којих нису у стању да пруже адекватну бригу својој деци.
Улога биолошке породице у планирању заштите детета не сме бити занемарена. Стручна лица требало би да раде на унапређењу капацитета родитеља и да им пруже подршку у стицању нових знања у области родитељства. Родитељима, чија су деца измештена у хранитељске породице, потребно је обезбедити континуиране садржајне и квалитетне контакте са децом, а биолошкој породици адекватну психосоцијалну, едукативну, здравствену, правну и економску подршку. Важно је да током трајања хранитељства,улога родитеља буде препозната и дефинисана, као и да се предузимају потребне мере у циљу стварања повољних услова за повратак деце у биолошку породицу, на шта Омбудсман посебно скреће пажњу центрима за социјални рад у појединачним случајевима.
Фотографија преузета са веб странице Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Посета Специјалној болници за психијатријске болести у Вршцу: Велики помак ка смањењу стигматизације
Током протеклих година Специјална болница за психијатријске болести „Др Славољуб Бакаловић” у Вршцу учинила је видне помаке ка смањењу стигматизације особа оболелих од психијатријских болести и особа са менталним сметњама. То је закључак посете овој болници у оквиру активности Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана којима се у здравственим и социјалним установама тзв. затвореног типа проверава степен примене Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку у делу који се односи на лишење пословне способности. Заменик покрајинског заштитника грађана - омбудсмана Стеван Арамбашић је о овом питању, као и о условима под којима болница функционише, разговарао са директорком др Татјаном Воскресенски.
На лечењу у овој болници тренутно се налазе 764 особе, укључујући и лица којима је судском пресудом изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, а која се налазе у посебном одељењу. Значајан број особа на лечењу у овој болници у потпуности је лишен пословне способности, док је извесном броју њих она делимично враћена. Неуропсихијатријски тим болнице је од ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку вештачио у поступцима преиспитивања пословне способности око 200 лица. Запослени у овој установи поштују одредбе Закона о извршењу кривичних санкција и редовно извештавају судове о здравственом стању лица на издржавању обавезне мере лечења у здравствној установи. У значајном броју случајева вештаци су предложили да се ова мера преиначи у меру лечења на слободи, али судови веома ретко уважавају овакве предлоге стручних тимова болнице.
Увидом у документацију, као и разговором са особљем и особама на лечењу, утврђено је да су све пацијенткиње и пацијенти у упознати са својим правима и поступком лечења, уз потпуно поштовање њихове личности и достојанства. Принудна хоспитализација и спутавање особа у агитираном стању спроводи се у скласу са Законом о заштити лица са менталним сметњама и Правилником о ближим условима за примену физичког спутавања и изолације лица са менталним сметњама која се налазе на лечењу у психијатријским установама. Током посете у болници је била само једна особа која је због свог тренутног стања изузетне узнемирености била привремено фиксирана. Поступак фиксације спроведен је уз доследно поштовање свих продецура и прописа, као и права која су особама које бораве у овим установама загарантована.
Просторије болнице користе се и за потребе полицијског задржавања особа приведених због вожње у алкохолисаном стању, а због тога што полицијска станица у Вршцу нема адекватну просторију за њихово задржавање. Ова околност представља додатно оптерећење у раду болнице, те ће стога Министарству унутрашњих послова Републике Србије бити препоручено да за потребе задржавања алкохолисаних лица по основу Закона о безбедности у саобраћају оспособи једни просторију у полицијској станици у Вршцу.
