Mučenje i drugi oblici nehumanog i nečovečnog postupanja mogu se dogoditi na svakom mestu, ali su naročito opasni kada se radi o osobama koje su lišene slobode. Među njih u određenim situacijama spadaju i korisnici i korisnice ustanova socijalne zaštite. Trenutno stanje u vezi sa formalno-pravnim okvirom za njihovo lišavanje slobode i kasnije postupanje prema njima, naročito u situacijama kada usled nekog oboljenja svojim ponašanjem mogu ugroziti sebe ili druge, predstavlja oblast u kojoj može doći do kršenja ljudskih prava.
Ustanove socijalne zaštite u Republici Srbiji, odnosno Autonomnoj pokrajini Vojvodini nemaju poseban pravilnik za primenu mera fizičkog sputavanja i izolacije korisnika i korisnica čije zdravstveno stanje je takvo da može dovesti do njihovog samopovređivanja ili povređivanja drugih lica u njihovom okruženju. Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman sproveo je istraživanje „Primena mera fizičkog sputavanja i izolacije u ustanovama socijalne zaštite u AP Vojvodini” kako bi utvrdio u kojoj meri i na koji način se ove mere sprovode pod postojećim uslovima, ko odlučuje o njihovoj primeni, te da li se o njima obaveštavaju zastupnici korisnika i druge nadležne institucije.
Istraživanje je sprovedeno u 25 vojvođanskih ustanova socijalne zaštite, odnosno domova za smeštaj različitih kategorija korisnika (starijih osoba, dece, duševno obolelih i lica ometenih u mentalnom razvoju ili lica sa senzornim smetnjama). Njegovi rezultati ukazuju na to da se restriktivnije mere fizičkog sputavanja i izolacije korisnika i korisnica primenjuju relativno retko i samo kao krajnja mera u slučaju osoba koje bi svojim ponašanjem mogle ugroziti sopstvenu ili bezbednost drugih lica. Istraživanjem je takođe utvrđeno da se postupak odlučivanja o primeni ovih mera, kao i način njihove primene, razlikuje od ustanove do ustanove.
„Ustanove socijalne zaštite sve ovo vreme nemaju jasno definisan pravilnik o merama postupanja sa korisnicima u agitiranom stanju, što predstavlja ozbiljan problem. Nedorečenosti na tom polju su dovele do opšte nesigurnosti radnika koji su u neposrednom kontaktu sa korisnicima,” reči su direktora jedne od ustanova koje su učestvovale u istraživanju. S obzirom na različite potrebe i razna zdravstvena stanja i oboljenja koja se javljaju kod starije populacije, ispitanici takođe smatraju da je opravdano i neophodno da se mera fizičkog sputavanja i izolacije lica smeštenih u ustanove socijalne zaštite posebno i detaljno uredi u okviru propisa u ovoj oblasti.
„Zakonska regulativa uvodi jasna pravila - obaveznost i jednoobraznost postupanja po ustanovljenim normama. Na taj način se greške svode na najmanju moguću meru,” ističe jedna od ispitanica. U nedostatku odgovarajućeg pravilnika, Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman se tokom istraživanja u velikoj meri rukovodio odredbama Pravilnika o bližim uslovima za primenu mera fizičkog sputavanja i izolacije lica sa mentalnim smetnjama koja se nalaze na lečenju u psihijatrijskim ustanovama. Međutim, ovaj pravilnik reguliše potupanje u zdravstvenim ustanovama i u odnosu na samo jednu specifičnu grupu korisnika, što znači da nije u potpunosti primenjiv u ustanovama socijalne zaštite, niti mu je to namena.
Uz nepostojanje odgovarajućeg pravilnika, ispitanici su ukazali i na nerešeno pitanje smeštaja lica ometenih u mentalnom razvoju koja, pored ove vrste ometenosti (najčešće lakog stepena), imaju potrebu i za psihijatrijskim tretmanom. U Srbiji ne postoji ustanova koja ima uslove za adekvatan smeštaj takvih osoba, te one bivaju predstavljene kao osobe težeg stepena ometenosti i upućene u bilo koju ustanovu socijalne zaštite, bez obzira na to što postojeće ustanove objektivno nisu u mogućnosti da im pruže adekvatan tretman. Poseban izazov u vezi sa donošenjem jedinstvenog pravilnika o uslovima za primenu fizičkog sputavanja i izolacije u ustanovama socijalne zaštite predstavljaće i činjenica da među njihovim korisnicima postoje velike razlike u pogledu uzrasnih grupa (od dece do starijih lica), kao i fizičkog i mentalnog zdravstvenog stanja korisnika (od potpuno zdravih osoba do onih sa teškim oboljenjima).
Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman će nastaviti sa praćenjem ostvarivanja ljudskih prava korisnika ustanova socijalne zaštite, očekujući da će ovim i narednim istraživanjima, kao i posećivanjem ustanova, doprineti uređenju ove oblasti u svetlu najave izrade novog zakona o socijalnoj zaštiti.
Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman je krajem 2014. i početkom 2015. godine sproveo istraživanje u vezi sa ostvarivanjem prava deteta i učenika na ličnog pratioca. Na upitnik je odgovorilo 35 (od ukupno 45) jedinica lokalnih samouprava na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine. U trenutku sprovođenja istraživanja, samo šest jedinicalokalne samouprave je, uz postojeće odluke kojima je obuhvaćeno i ovo pitanje,donelo i posebne pravilnikekojima se bliže uređuje isključivo pitanje angažovanja ličnih pratilaca, a koji su usklađeni sa pravilnicima ministarstava.
Uređivanje pitanja ostvarivanja prava na ličnog pratioca detetu i učeniku i kontinuirano obezbeđivanje ove vrste podrške značajno je zbog toga što je ona pretpostavka ostvarivanju elementarnih prava dece. Ono što u vezi sa ovim pravom nije bliže uređeno zakonima i podzakonskim aktima u oblasti socijalne zaštite i obrazovanja, prepušteno je snalažljivosti, kreativnosti, organizovanosti i mogućnostima jedinica lokalne samouprave, kao i roditelja i staratelja dece kojoj je ova vrsta podrške potrebna. Nedovoljna pravna uređenost ove oblasti izaziva brojne nedoumice koje, uz onemogućavanje ostvarivanja prava dece, mogu dovesti do nepravilnosti u postupanju nadležnih organa ili nepoštovanja propisa. Na ove probleme nadovezuje se i nedostatak, odnosno izostanak planiranja finansijskih sredstava u budžetima jedinica lokalne samouprave za usluge ličnog pratioca, a u pojedinim jedinicama lokalne samouprave ne postoje ili u njima nisu prepoznata pravna lica koja bi ovu uslugu pružala. Istraživanje je, na primer, pokazalo da su u polovini od ispitanog broja jedinica lokalne samouprave lični pratioci neretko i roditelji ili bliski srodnici deteta, iako je Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite utvrđeno da lični pratilac ne može biti član porodičnog domaćinstva deteta kojem se usluga pruža.
Budući da postojećim propisima nisu regulisana ni pitanja u vezi sa kriterijumima koje treba da ispunjava lični pratilac (stručna sprema, obrazovanje, sposobnosti, lične karakteristike), niti cena rada ličnih pratilaca, Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman je mišljenja da bi navedena pitanja trebalo urediti propisima na državnom nivou. Na ovaj način, jedinice lokalne samouprave imale bi ujednačene i jasne pretpostavke za dalje uređivanje značajnih pitanja u ovoj oblasti, ali i obavezu da izaberu najbolje lične pratioce i da adekvatno nagrade njihov rad. Ovo je posebno važno zbog toga što je detetu i učeniku/učenici neophodno obezbediti adekvatnu i kontinuiranu podršku.
Pravo na ličnog pratioca detetu i učeniku je vid dodatne podrške, ali ono ne sme biti tumačeno proizvoljno i shvaćeno kao sporedno pitanje u kontekstu podrške detetu u obrazovanju i u svakodnevnom životu. Svrha ovog prava je da se detetu omogući da bude što samostalnije i produktivnije u zadovoljavanju svojih ličnih potreba, obavljanju aktivnosti i ispunjavanju obaveza, da mu se olakša komunikacija sa okolinom i preduprede ili otklone posledice socijalne isključenosti. Istovremeno, lični pratilac predstavlja posrednu podršku i roditeljima, porodici, nastavnicima i školi. Pod uslovom da se obezbeđuje na adekvatan način, ova vrsta podrške bitno utiče na kvalitet života svih njih i omogućava im da se u većoj meri posvete kako detetu, tako i različitim ličnim i profesionalnim ulogama.
Izveštaj o istraživanju „Pravo na ličnog pratioca kao dodatna obrazovna, socijalna i zdravstvena podrška detetu i učeniku”, uključujući mere koje je Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman predložio nadležnim organima, dostupan je na sajtu institucije.
Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman je početkom 2015. godine iz 44 centra za socijalni rad u Vojvodini prikupio informacije o tome da li se građanima koji zatraže da prijave prebivalište na adresi centra to i omogućava. Od centara su zatraženi i podaci o broju građana koji su do sada prijavljeni na adresu centra, kao i o tome da li centri imaju podatke o nacionalnoj strukturi lica koja se koriste ovim pravom, sa posebnim osvrtom na pripadnike romske nacionalne manjine. Centri su izneli i probleme sa kojima se susreću prilikom primene propisa kojima je uređeno prijavljivanje prebivališta na njihovoj adresi i o merama i aktivnostima koje preduzimaju u cilju regulisanja ličnog statusa osoba koje se suočavaju sa problemom pravne nevidljivosti.
Na osnovu obrađenih podataka zaključeno je da većina centara za socijalni rad u Vojvodini daje saglasnost zainteresovanim građanima za prijavu prebivališta na njihovoj adresi. Najveći broj građana prijavljenih na adresi centara je u većim mestima i gradovima. Uprkos tome, broj građana koji su ostvarili ovo pravo relativno je mali, dok je broj zainteresovanih daleko je veći. Prvobitni razlog zbog čega veći broj građana od 2011. godine, od kada postoji ova mogućnost,do kraja 2014. godine nije prijavio svoje prebivalište na adresi centra je neusklađenost podzakonskih akata koji su regulisali proceduru prijavljivanja u vreme kada su stupili na snagu. Iako su propisi u međuvremenu dopuljeni i izmenjeni, danas je najveći problem to što organi unutrašnjih poslova veoma restriktivno tumačepropisane uslove za prijavu prebivališta. Takođe, stiče se utisak da građani nisu dovoljno informisani o postojanju ove mogućnosti, nitio uslovima i postupku za ostvarivanje ovog prava. Iako su službenici centra za socijalni rad dužni da svako lice za koje saznaju da nema prijavljeno prebivalište informišu o načinu ostvarivanja ovog prava i da mu pruže pravnu pomoć,čini se da centri to ne rade, ili ne u meri koja bar približno odgovara stvarnom broju građana koji ispunjavaju uslove za to da budu prijavljeni na njihovoj adresi.
Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman je centrima za socijalni rad preporučio da, u okviru svojih nadležnosti i prema pravilima struke, radom u samom centru i redovnim terenskim posetama, posebno u naseljima u kojima žive pripadnici romske nacionalne manjine, doprinesu identifikovanju lica u stanju socijalne potrebe, a koja su bez pravnog identiteta, ličnih dokumenata ili prijavljenog prebivališta na teritoriji njihove mesne nadležnosti. Takođe je potrebno da u prostorijama svih centara za socijalni rad u Vojvodini na više vidnih mesta budu istaknuta pisana obaveštenja o uslovima za naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih, dobijanje ličnih dokumenata,kao i za ostvarivanje prava na prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad. Službenici centra za socijalni rad o svemu ovome trebalo bi i usmeno da informišu svako lice koje im se obrati za informacije u vezi sa ovim pitanjima, odnosno svako lice za koje uoče ili dobiju posredna saznanja da je suočeno sa nekim od navedenih problema, kao i da tim osobama pruže potrebnu pravnu pomoć.
Tekst istraživanja dostupan je na sajtu Pokrajinskog zaštitnika građana - ombudsmana.
Gradska uprava za inspekcijske poslove preduzima sve propisane mere u svojoj nadležnosti kako bi se napušteni objekti na teritoriji Grada Novog Sada propisno obezbedili, a građani i građanke zaštitili od opasnosti od mogućih povreda ili zaraze kojima su izloženi kada se nađu u njihovoj blizini. Ova tvrdnja predstavlja suštinu izjašnjenja Odseka za građevinsku inspekciju i Odseka za kontrolu komunalnih sistema nadležne gradske uprave upućenog Pokrajinskom zaštitniku građana – ombudsmanu, a koje se tiče merapreduzetih u vezi sa napuštenim objektom u Novom Sadu u ulici Alekse Šantića broj 59. Međutim, postavlja se pitanje da li su te mere i dovoljne, odnosno šta još učiniti dok propisi ne budu izmenjeni?
U izjašnjenju Komunalne inspekcije navedeno je da je 9. februara 2015. godine izvršen inspekcijski pregled ove višestambene zgrade. Tom prilikom utvrđeno je da vodovodne i kanalizacione instalacije u njemu nisu izgrađene, odnosno da nisu povezane sa gradskom kanalizacijom. Ispred zgrade postoje šahtovi na kojima su postavljeni tehnički ispravni poklopci, ali podrumski otvori objekta nisu obezbeđeni jer to treba da učine budući stanari.Inspekcija zaključuje kako se radi o privatnom posedu, te stoga nema pravnog osnova za pokretanje upravnog postupka, niti za izdavanje rešenja kojim se nalažu mere u cilju uklanjanja uočenih nepravilnosti.
Izgradnja ovog objekta započeta je 1991. godine. Zgrada još uvek nije završena, a započeti građevinski radovi ne nastavljaju se već godinama. Inspekcijskim nadzorom utvrđeno je da na fasadi nisu uočene pukotine, niti da njeni delovi otpadaju, te u tom pogledu nema opasnosti za bezbednost prolaznika. Investitor je u prizemlju objekta postavio drvene pregrade i daske, koje periodično proverava i popravlja. Zbog saznanja da zgradu neretko koriste beskućnici, Građevinska inspekcija se obratila i nadležnom Sektoru za vanredne situacije MUP-a.
Sa aspekta mogućnosti nadležnih organa da učine nešto više u vezi sa ovom zgradom ključno je to da je postupak njene legalizacije u toku.Zakonom o legalizaciji propisano je da se rušenje objekata koji su izgrađeni, rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije. To znači da nadležna građevinska inspekcija u ovakvim slučajevima nema ovlašćenje da naloži uklanjanje objekata.
Samo na teritoriji Grada Novog Sada postoji preko devedeset napuštenih objekata i gradilišta. Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman smatra da nadležni u jedinicama lokalne samouprave, naročito u gradskim sredinama, treba da nađu načina da rizike po
bezbednost i zdravlje građana uzrokovane postojanjem neobezbeđenih napuštenih objekata svedu na minimum, odnosno da ih uklone. Potrebno je da građevinska inspekcija češće vrši nadzor i utvrđuje da li postoje neobezbeđeni otvori na podrumskim i prizemnim delovima objekata, a koji njih i njihovu okolinu čine nebezbednom. Nadležni organi trebalo bi i da sankcionišu izvođače radova koji ne preduzimaju odgovarajuće mere obezbeđivanja napuštenog objekta i njegove okoline, objekata u njegovom susedstvu, saobraćaja i zaštite životne sredine, a koje su predviđene Zakonom o planiranju i izgradnji.
Imajući u vidu činjenicu da je Zakon o legalizaciji objekata donet još u novembru 2013. godine, kao i to da je rok za dopunu dokumentacije za naknadno izdavanje građevinske dozvole istekao 30. aprila ove godine, nesporno je da Gradska uprava za urbanizam i stambene poslove Grada Novog Sada ima obavezu da zaključkom odbaci nepotpuni zahtev za legalizaciju stambeno poslovnog objekta u Novom Sadu u ulici Alekse Šantića broj 59. Međutim, sporost administracije u ovom i drugim sličnim slučajevima samo odlaže rešavanje problema građana koji žive u neposrednoj blizini napuštenih objekata.
Od donošenja Zakona o planiranju i izgradnji 2003. godine do dana stupanja na snagu Zakona o legalizaciji objekata 2013. godine, zakonodavac je nadležnim organima u jedinicama lokalne samouprave, kao i nesavesnim investitorima dao dovoljno dug period da pravno urede stanje u pogledu nepokretnosti, ali do željenog rezultata nije došlo. Slučaj pomenute zgrade predstavlja primer iz kojeg se može zaključiti da propisi kojima se uređuje postupak legalizacije objekata izgrađenih bez građevinske, odnosno upotrebne dozvole, nisu proizveli pozitivne efekte kako zbog samih zakonskih odredbi tako i zbog neefikasnog postupanja nadležnih organa jedinice lokalne samouprave. Ove činjenice onemogućavaju građevinskoj inspekciji da postupa, odnosno donese rešenje o uklanjanju objekata nesavesnim graditeljima iz čega proizilazi da im se na posredan način omogućava da nastave sa praksom izgradnje objekata bez neophodnih dozvola i druge posebnim zakonima propisane dokumentacije. Pravnu nesigurnost u cilju rešavanja problema napuštenih objekata u izgradnji dodatno osnažuje i najava novog zakona o legalizaciji objekata.
Zakon o državnoj upravi propisuje da imaoci javnih ovlašćenja sami odgovaraju za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuju fizičkim i pravnim licima u vršenju poverenih poslova državne uprave. U vezi sa objektom u Novom Sadu u ulici Alekse Šantića broj 59, kao i u vezi sa svim drugim neobezbeđenim i napuštenim objektima i gradilištima potrebno je da Grad Novi Sad preko svojih uprava u jedinstvenom postupanju preduzme sve mere propisane posebnim zakonima u cilju da se iznađe način kojim bi se ovi objekti obezbedili tako da ne predstavljaju opasnost po bezbednost i zdravlje građana.
Međunarodni dan roditelja ustanovljen je 2012. godine Rezolucijom Generalne skupštine UN u znak zahvalnosti roditeljima širom sveta za njihovu nesebičnu posvećenost deci i brigu o njima. Rezolucijom se u pravi plan stavlja odrastanje deteta u porodičnom okruženju u kojem se neguju ljubav i razumevanje neophodno za celokupan i harmoničan razvoj ličnosti deteta.
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta, čiji je potpisnik i naša zemlja, obavezuje države članice da poštuju odgovornosti, prava i dužnosti roditelja i lica zakonski odgovornih za dete da obezbede i usmeravaju dete u ostvarivanju njegovih prava na način koji je u skladu s razvojem sposobnosti deteta. Osim toga, države članice dužne su da, u skladu s nacionalnim uslovima i mogućnostima, pružaju materijalnu pomoć i druge mere podrške roditeljima/starateljima/licima odgovornim za dete.
Uprkos zakonskih, strateških i praktičnih mera koje preduzima država i celo društvo, veliki broj porodica u našoj zemlji suočava se sa nezavidnom materijalnom i socijalnom situacijom, a mnoge se bore za puko preživljavanje. Među najugroženijima su jednoroditeljske porodice i porodice sa više dece. Osim toga, porodica kao institucija društva se menja iz patrijarhalne u savremenu nuklearnu porodicu, a to dovodi do promena očekivanih društvenih uloga majke i oca i njihovog doživljaja sebe kao roditelja. U takvim uslovima svakodnevno se preispituje sposobnost roditelja da roditeljske obaveze ispunjavaju na način koji bi oni želeli i u najboljem interesu deteta. Poseban problem predstavlja nedovoljna podrška i osnaživanje za odgovorno roditeljstvo koje savremeno društvo pred njih postavlja.
Država nastoji da obezbedi svoj deci uslove za maksimalan razvoj njihovih potencijala, a prema nedavno objavljenim podacima UNICEF-a, Srbija je na vodećem mestu u regionu kada je reč o reformama zaštite prava deteta i socijalne zaštite. Mnogo je uloženo u to da se deci, bez (adekvatnog) roditeljskog staranja na najranijem uzrastu obezbede uslovi da odrastaju u porodičnoj sredini umesto u institucijama, pa država značajnu finansijsku i edukativnu pomoć obezbeđuje hraniteljima.
Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman smatra da su mere koje država i odgovorni organi i institucije svih nivoa vlasti preduzimaju u cilju podrške ostvarivnju prava deteta potrebne, ali nedovoljne i da bi trebalo više aktivnosti i mera podrške usmeriti na jačanje prirodne porodice i osnaživanje roditelja. U tom smislu, više pažnje i aktivnosti odgovorni bi trebalo da posvete proširivanju usluge porodičnog saradnika, čija je uloga da pruži podršku porodici u riziku i prevenira izdvajanje dece iz njihovih porodica, kao i da obezbedi povratak dece iz hraniteljske u prirodnu porodicu. Istovremeno, apelujemo na organe svih nivoa vlasti da planiraju i obezbede novčana sredstva u budžetima radi podrške porodici i deci i da posebnu pažnju usmere na podržavanje i promovisanje psihosocijalne podrške i edukativnih programa i škola za roditelje.
