Please select your page

Градска управа за инспекцијске послове предузима све прописане мере у својој надлежности како би се напуштени објекти на територији Града Новог Сада прописно обезбедили, а грађани и грађанке заштитили од опасности од могућих повреда или заразе којима су изложени када се нађу у њиховој близини. Ова тврдња представља суштину изјашњења Одсека за грађевинску инспекцију и Одсека за контролу комуналних система надлежне градске управе упућеног Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману, а које се тиче мерапредузетих у вези са напуштеним објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, поставља се питање да ли су те мере и довољне, односно шта још учинити док прописи не буду измењени?

У изјашњењу Комуналне инспекције наведено је да је 9. фебруара 2015. године извршен инспекцијски преглед ове вишестамбене зграде.  Том приликом утврђено је да водоводне и канализационе инсталације у њему нису изграђене, односно да нису повезане са градском канализацијом. Испред зграде постоје шахтови на којима су постављени технички исправни поклопци, али подрумски отвори објекта нису обезбеђени јер то треба да учине будући станари.Инспекција закључује како се ради о приватном поседу, те стога нема правног основа за покретање управног поступка, нити за издавање решења којим се налажу мере у циљу уклањања уочених неправилности.

Изградња овог објекта започета је 1991. године. Зграда још увек није завршена, а започети грађевински радови не настављају се већ годинама. Инспекцијским надзором утврђено је да на фасади нису уочене пукотине, нити да њени делови отпадају, те у том погледу нема опасности за безбедност пролазника. Инвеститор је у приземљу објекта поставио дрвене преграде и даске, које периодично проверава и поправља. Због сазнања да зграду неретко користе бескућници, Грађевинска инспекција се обратила и надлежном Сектору за ванредне ситуације МУП-а.

Са аспекта могућности надлежних органа да учине нешто више у вези са овом зградом кључно је то да је поступак њене легализације у току.Законом о легализацији прописано је да се рушење објеката који су изграђени, реконструисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона, неће извршавати до правноснажно окончаног поступка легализације. То значи да надлежна грађевинска инспекција у оваквим случајевима нема овлашћење да наложи уклањање објеката.

Само на територији Града Новог Сада постоји преко деведесет напуштених објеката и градилишта. Покрајински заштитник грађана - омбудсман сматра да надлежни у јединицама локалне самоуправе, нарочито у градским срединама, треба да нађу начина да ризике по

безбедност и здравље грађана узроковане постојањем необезбеђених напуштених објеката сведу на минимум, односно да их уклоне. Потребно је да грађевинска инспекција чешће врши надзор и утврђује да ли постоје необезбеђени отвори на подрумским и приземним деловима објеката, а који њих и њихову околину чине небезбедном. Надлежни органи требало би и да санкционишу извођаче радова који не предузимају одговарајуће мере обезбеђивања напуштеног објекта и његове околине, објеката у његовом суседству, саобраћаја и заштите животне средине, а које су предвиђене Законом о планирању и изградњи.

Имајући у виду чињеницу да је Закон о легализацији објеката донет још у новембру 2013. године, као и то да је рок за допуну документације за накнадно издавање грађевинске дозволе истекао 30. априла ове године, неспорно је да Градска управа за урбанизам и стамбене послове Града Новог Сада има обавезу да закључком одбаци непотпуни захтев за легализацију стамбено пословног објекта у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, спорост администрације у овом и другим сличним случајевима само одлаже решавање проблема грађана који живе у непосредној близини напуштених објеката.

Од доношења Закона о планирању и изградњи 2003. године до дана ступања на снагу Закона о легализацији објеката 2013. године, законодавац је надлежним органима у јединицама локалне самоуправе, као и несавесним инвеститорима дао довољно дуг период да правно уреде стање у погледу непокретности, али до жељеног резултата није дошло. Случај поменуте зграде представља пример из којег се може закључити   да прописи којима се уређује поступак легализације објеката изграђених без грађевинске, односно употребне дозволе, нису произвели позитивне ефекте како због самих законских одредби тако и због неефикасног поступања надлежних органа јединице локалне самоуправе. Ове чињенице онемогућавају грађевинској инспекцији да поступа, односно донесе решење о уклањању објеката несавесним градитељима из чега произилази  да им се  на посредан начин омогућава да наставе са праксом изградње објеката без неопходних дозвола и друге посебним законима прописане документације. Правну несигурност у циљу решавања проблема напуштених објеката у изградњи додатно оснажује и најава новог закона о легализацији објеката.

Закон о државној управи прописује да имаоци јавних овлашћења сами одговарају за штету коју својим незаконитим или неправилним радом проузрокују физичким и правним лицима у вршењу поверених послова државне управе. У вези са објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59, као и у вези са свим другим необезбеђеним и напуштеним објектима и градилиштима потребно је да Град Нови Сад преко својих управа у јединственом поступању  предузме  све мере прописане посебним  законима у циљу  да се изнађе начин којим би се ови објекти обезбедили тако да не представљају опасност по безбедност и здравље грађана.  


Међународни дан родитеља установљен је 2012. године Резолуцијом Генералне скупштине УН у знак захвалности родитељима широм света за њихову несебичну посвећеност деци и бригу о њима. Резолуцијом се у прави план ставља одрастање детета у породичном окружењу у којем се негују љубав и разумевање неопходно за целокупан и хармоничан развој личности детета.

Конвенција Уједињених нација о правима детета, чији је потписник и наша земља, обавезује државе чланице да поштују одговорности, права и дужности родитеља и лица законски одговорних за дете да обезбеде и усмеравају дете у остваривању његових права на начин који је у складу с развојем способности детета. Осим тога, државе чланице дужне су да, у складу с националним условима и могућностима, пружају материјалну помоћ и друге мере подршке родитељима/старатељима/лицима одговорним за дете.

Упркос законских, стратешких и практичних мера које предузима држава и цело друштво, велики број породица у нашој земљи суочава се са незавидном материјалном и социјалном ситуацијом, а многе се боре за пуко преживљавање. Међу најугроженијима су једнородитељске породице и породице са више деце. Осим тога, породица као институција друштва се мења из патријархалне у савремену нуклеарну породицу, а то доводи до промена очекиваних друштвених улога мајке и оца и њиховог доживљаја себе као родитеља. У таквим условима свакодневно се преиспитује способност родитеља да родитељске обавезе испуњавају на начин који би они желели и у најбољем интересу детета. Посебан проблем представља недовољна подршка и оснаживање за одговорно родитељство које савремено друштво пред њих поставља.

Држава настоји да обезбеди свој деци услове за максималан развој њихових потенцијала, а према недавно објављеним подацима УНИЦЕФ-а, Србија је на водећем месту у региону када је реч о реформама заштите права детета и социјалне заштите. Много је уложено у то да се деци, без (адекватног) родитељског старања на најранијем узрасту обезбеде услови да одрастају у породичној средини уместо у институцијама, па држава значајну финансијску и едукативну помоћ обезбеђује хранитељима.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман сматра да су мере које држава и одговорни органи и институције свих нивоа власти предузимају у циљу подршке остваривњу права детета потребне, али недовољне и да би требало више активности и мера подршке усмерити на јачање природне породице и оснаживање родитеља. У том смислу, више пажње и активности одговорни би требало да посвете проширивању услуге породичног сарадника, чија је улога да пружи подршку породици у ризику и превенира издвајање деце из њихових породица, као и да обезбеди повратак деце из хранитељске у природну породицу. Истовремено, апелујемо на органе свих нивоа власти да планирају и обезбеде новчана средства у буџетима ради подршке породици и деци и да посебну пажњу усмере на подржавање и промовисање психосоцијалне подршке и едукативних програма и школа за родитеље. 

 


Етнички и верски сукоби скренули су пажњу на важност културних разлика. У данашњем свету, културне разлике су правило, а не изузетак и то, пре свега, важи када је Војводина у питању. Вишејезична, вишекултурална и вишеконфесионална, Војводина представља културно најхетерогенији део Србије. Уосталом, глобална мобилност само појачава културне разлике, па се тако данас у Новом Саду, на пример, поред српског, мађарског, словачког и русинског језика, могу чути и руски и кинески језик.

Охрабрује чињеница да је велики део грађана Војводине свестан да културна различитост представља легитимну вредност савременог друштва. Разлике обогаћују, доприносе проширењу спознаје и слободе избора, воде бољем саморазумевању, пружају прилику сваком појединцу да у властиту концепцију доброг живота угради елементе различитих култура, као и да прошири своје видике и формира другачији поглед на свет и живот.

Поред тога, културна различитост доприноси и напретку друштва. У Универзалној декларацији о културној различитости се истиче да је културна различитост један од корена развоја, не само интелектуалног и моралног, него и економског. Не изненађује, стога, што се у свету све више пажње посвећује и културним разликама на радном месту.  

Треба бити свестан чињенице да културна различитост може довести и до неповерења и напетости у односима између запослених, па чак и до сукоба. Међутим, она, исто тако, може створити окружење у коме запослени уче једни од других, откривају нове начине размишљања, привлаче нове клијенте, проналазе нова тржишта и тако остварују економски напредак и просперитет.

Будући да само тржиште не може гарантовати очување културне  различитости,  УНЕСКО је својом декларацијом позвао државе да раде на њеној промоцији и очувању, тако што ће омогућити слободу изражавања, плурализам медија, вишејезичност, неометан приступ уметности, научном и техничком знању, те толеранцији, као начин опхођења према људима чији се обичаји, веровања и начини живота разликују од наших.

Подсећајући да је 21. мај Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Светским даном културне различитости, Покрајински заштитник грађана – омбудсман захтева од власти у Србији и АП Војводини да стварају подстицајно окружење за очување и развој културног диверзитета, размени знања и пракси културног плурализма, што бољем међусобном упознавању и разумевању, пре свега младих људи, као и превазилажењу етничких, језичких, верских, социјалних и генерацијских  баријера.

Покрајински омбудсман жели још једном да нагласи да културна различитост не мора водити културном раздору и сукобима. Она може доприносити друштвеној кохезији, виталности друштва и миру само ако је сваком појединцу омогућен приступ квалитетном образовању, ако му је пружена прилика да слободно износи своје мишљење, да ствара и пласира своја дела на језику по сопственом избору, да учествује у културном животу и неометано развија своје културне таленте. 

 


Ниво хомофобије и трансфобије изузетно је висок у Србији. Сва истраживања потврђују да скоро две трећине грађана сматра да је хомосексуалност болест, више од половине да је то велика опасност за друштво, а око 60 одсто грађана не слажу се са тим да су хомосексуалци група која трпи кршење основних људских права, укључујући право на живот, физички ипсихо-социјални интегритет, на правну заштиту, слободу окупљања, здравствену заштиту и образовање. Упркос томе што истраживања јавног мњења показују да је ЛГБТ популација једна од најугроженијих и најдискриминисанијих друштвених група, њени припадници/припаднице недовољно користе могућност заштите посредством независних институција за заштиту људских права. Поводом 17. маја, Међународног дана против хомофобије и трансфобије, Покрајински заштитник грађана указује на примере дискриминације ових особа и распрострањену институционалну дискриминацију на основу личног својства, односно праксу органа управе којом се крше начело једнакости, односно једнаког поступања.  

Покрајински омбудсман је током истраге у једном случају установио да матичар није поступао по закону када је одбио да изда уверење о слободном брачном стању због тога што је грађанин као разлог навео да му је овакво уверење било потребно за склапање истополне заједнице у иностранству. Истраживање у локалним самоуправама подстакнуто притужбом ЛГБТ особе показало је да је пракса у матичарским службама на територији АП Војводине различита, иако је издавање уверења на прописаном обрасцу законски уређено, због чега је упућена препорука о потреби доследног поштовања законских одредби.

У другом примеру дискриминисана је трансродна особа која је пролазила кроз процес прилагођавања пола. Високошколска установа на којој је ова особа студирала није желела дапромени име на дипломи уз образложење да таква обавеза није прописана Законом о високом образовању и препоручила јој да, приликом конкурисања за посао, уз диплому приложи и извод из матичне књиге рођених у ком је извршена промена имена.Пошто закон не забрањује промену имена на дипломи, ускраћивање овакве могућности доводи до дискриминације па је високошколској установи препоручено да удовољи захтеву трансродне особе, имајући на уму и препоруку Поверенице за заштиту равноправности надлежним органима управе и високошколским установама да трансродним особама, код којих процес промене пола може да траје релативно дуго, треба да омогуће промену имена у свим документима у којима се оно појављује.

Ови примери указују на то да ЛГБТ популација не ужива у потпуности своја људска права,иако је дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета забрањена законом. У друштву које тешко прихвата различитости, поступање према ЛГБТ особама у чијој основи су предрасуде и стереотипи неретко се одражава и на поступање институција. У таквим случајевима дискриминација прети да постане системска, односно да кршење или онемогућавање остваривања права грађанки и грађана постане правило и норма, а не изузетак који је за осуду.

Међународни дан борбе против хомофобије обележава се 17. маја јер је хомосексуалност као болест уклоњена из Међународне класификације болести и Светске здравствене организације 17. маја 1992. године.

 


Међународни дан породице 2015. године у знаку је промовисања родне равноправности и права детета унутар породице. Указује се и на значај превенције породичног насиља, као и стварања правног оквира и разноврсних интервентних програма у циљу његовог спречавања. Родна неравноправност нигде није у тој мери уочљива као у насиљу у породици. Истовремено, последице модернизације друштва, процеси глобализације и транзиције не заобилазе ни породицу као примарну друштвену заједницу. Прелазак из патријархалног у савремени модел породице подразумева и промену друштвених вредности и породичних односа.Односи у савременој породици треба да се заснивају на узајамном поштовању и уважавању достојанства и личног интегритета свих њених чланова. Примера ради, полемика о теми физичког кажњавања деце која се крајем 2014. године развила у стручној и широј јавности у Србији сведочи о томе да су ове промене у току.

Устав Републике Србије, Породични закон, Закон о забрани дискриминације и остали прописи у нашој земљи чије се одредбе односе на породицу и породичне односе јамче равноправност међу супружницима и родитељима, истичући најбољи интерес детета као водећи принцип поступања свих учесника у случајевима који су на било који начин повезани са децом. Међутим, у пракси то није увек тако.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман у Годишњем извештају за 2014. годину наглашава чињеницу да су жене у Србији више него мушкарци усмерене на породицу, оптерећеније породичним и родитељским обавезама и обављају више сати неплаћеног кућног радатако да је донекле разумљиво због чега подносе и више притужби у вези с проблемима у породичним односима. Њихове притужбе претежно се односе на материјалне тешкоће у подизању деце, немогућност остваривања појединих права на финансијску подршку, становање, али и социјалну и здравствену заштиту, проблеме деце са инвалидитетом, насиље у породици, а ређе због тешкоћа у вези са негом старијих чланова породице и одраслих особа са инвалидитетом.

У протеклих неколико година уведене су различите подстицајне мере за побољшање материјалног положаја породица с децом, пре свега, на основу Закона о финансијској подршци породици с децом, затим мере које је увела АП Војводина, као и општине и градови. Међутим, ове мере, као ни постојећа популациона политика, нису допринеле повећању стопе наталитета нити су значајније ублажиле економску и психолошку цену родитељства, те је потребно увођење додатних мера финансијске подршке и додатних услуга породицама с децом, а које би допринеле побољшању њихових услова живота.

Насиље над женама у породици веома је распрострањено. Резултати истраживања о пракси институција у решавању проблема породичног насиља које Покрајински заштитник грађана реализује већ девет година, недвосмислено указују на то да око 80 одсто жртава породичног насиља чине жене, најчешће супруге и ванбрачне партнерке починилаца насиља. Алармантан податак је и тај да трећину укупног броја директних жртава насиља у породици чине деца. Ако имамо у виду и податак да више од 70 одсто одраслих жртава насиља у породици има децу, а да половина жртава има више деце, очигледно је да је број деце међу индиректним жртвама насиља у породици много већи.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман  указује и на то да је све већи број притужбиу којима један родитељ оптужује другог да несавесно врши родитељско право, јер нередовно доприноси издржавању детета, као и то да не виђа дете на начин на који је предвиђено судском пресудом. Не може се занемарити ни појава да родитељи међусобне конфликте преносе на однос са децом. Због тога се намеће потреба за стручном саветодавном подршком породици, родитељима и деци. На жалост, током поступака по притужбама грађана и грађанки, али и установа, уочено је да образовне и установе социјалне и здравствене заштитенедовољно сарађују у обезбеђивању заштите и одговарајуће подршке породици и деци, а у најбољем интересу детета. Таква пракса не доприноси превазилажењу проблема, утиче на неповерење у институције и отежава сарадњу установа са сваком конкретном породицом.

Равноправност међу члановима породице значи да уважавамо једни друге као људска бића без обзира на то колико имамо година, ког смо пола и какве су нам друге особине. Неоправдано је да било који члан породице буде постављен у њено средиште. Породица у којој се тежи развијању односа сарадње, уважавању потреба и права других, у којој се детету омогућава учешће у одлучивању у складу са његовим развојним потребама и могућностима, је породица која чини здраву основу друштва. Држава је дужна да обезбеди услове у којима ће породица на овакав начин моћи да се развија.

 


Последња саопштења


Најчитаније вести


Медијски кутак