Подаци Уједињених нација током протекле деценије указују на то да становништво Србије спада међу пет најстаријих на свету, док пројекције Републичког завода за наредних тридесет година указују на то да ће се старење становништва у Србији наставити. Овом тренду допринеће и константни одлазак припадница и припадника млађих генерација, нарочито радно способног становништва у репродуктивном добу, из села у градове или у иностранство, те су процене да ће до 2041. године преко једне четвртине становништва наше земље чинити особе старије од 65 година, а посебно тешка ситуација биће у сеоским срединама.

Највећи број старијих особа које се обраћају Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману тражи правни савет у вези са остваривањем права у области социјалне и здравствене заштите, пензијског и инвалидског осигурања, као и начинима на које могу да остваре одређене погодности приликом плаћања комуналних услуга, пореза и других дажбина. Њихова обраћања и притужбе указују на изузетно низак ниво прихода и тежак материјални положај старијих особа, од којих је значајан број оних који су у ситуацији да на различите начине - финансијски, чувањем деце и обављањем кућних послова, узгојем живине и стоке, воћа и поврћа у оквиру домаћинства - доприносе кућном буџету своје деце и унука. Упркос овим околностима, које указују на опадање квалитета живота старијих особа, ове грађанке и грађани се још увек ретко, односно у релативно малом броју обраћају институцијама надлежним за остваривање, заштиту и унапређење људских права. Они који им ипак обрате тврде да су дуго размишљали да ли да то учине услед својеврсног стида због сопственог положаја, али и из страха да ће због тога трпети неке „санкције” од стране органа и установа на чији рад имају притужбе. Због чињенице да су погођени сиромаштвом и немогућношћу да подмире некада и своје основне потребе, па чак и насиљем у породици, које је у нашем друштву још увек својеврсна табу тема, значајан број старијих особа свој друштвени положај и услове живота сматра тешким, лошим, па чак и срамотним.  

Упркос разним видовима услуга доступних у оквиру система социјалне заштите и погодностима које се односе на плаћање појединих услуга од стране старијих лица, породице у којима су старије особе у могућности да користе услуге домова за старе у оквиру система социјалне заштите су релативно малобројне. Један од разлога за то је попуњеност капацитета ових установа. Стање је потеклих година донекле поправљено лиценцирањем одређеног броја установа у привантом власништву, као и затварањем извесног броја нелегалних домова за смештај старијих особа. Међутим, број оних који себи не могу да приуште ове услуге или помоћ стручних лица приликом неговања оболелих старијих особа у кућним условима и даље вишеструко превазилази број оних који то могу.

Притужбе са којима се грађанке и грађани тзв. трећег доба обраћају инситуцији Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, као и посете мањим насељеним местима у сеоским срединама у којима ова популација представља већину, недвосмислено указују на то да значајан број њих води недостојанствен живот на друштвеној маргини. Отежана доступност или недоступност услуга система здравствене и социјалне заштите услед немаштине, физичке немогућности да се до њих дође услед старости и болести, обим и износи материјалне помоћи који често не подмирују објективне потребе неге старијих лица, као и лош социоекономски положај целокупног становништва повећава изгледе за угрожавање права ове популације, смањујући уједно и изгледе да ће се њихов, а самим тим и положај њихових породица, у догледно време променити на боље.

Фотографија: Интернет

Поводом 21. септембра, Светског дана борбе против Алцхајмерове болести и пред крај месеца посвећеног подизању свести јавности у вези са овом болешћу и деменцијом, Покрајински заштитник грађана - омбудсман скреће пажњу на годишњи извештај Међународне мреже АДИ, која је посвећена остваривању, заштити и унапређењу права и квалитета живота особа са деменцијом и оболелих од Алцхајмерове болести. Мрежа АДИ, коју чини 85 организација широм света које се баве овом темом, сарађује са Светском здравственом организацијом, а њен извештај за 2016. годину сачинили су истраживачи и истраживачице Светског центра за праћење неге старијих и дементних особа Краљевског колеџа и Одељења за истраживање услуга система социјалне заштите појединцима Факулетета за економију и политику у Лондону.

Општи закључак овог извештаја подудара се са искуствима Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у вези са остваривањем и заштитом права дементних и особа оболелих од Алцхајмерове болести, а то је да код највећег броја људи који пате од деменције, као првог показатеља могућности да је особа оболела од Алцхајмерове болести,  она тек треба да буде дијагностификована. То значи да је подмиривање потреба ових особа упитно, а остваривање њиховог права на лечење и негу у најмању руку ограничено.

Процењује се да је од деменције оболело око 47 милиона људи у свету, а до 2050. године тај број ће бити и вишеструко већи. У развијеним земљама дијагнозу има око половине дементних особа, док је у средње развијеним и неразвијеним земљама дијагноза постављена тек свакој десетој особи за коју је утврђено да болује од деменције. Највећа препрека унапређењу стања по овом питању је то што и лечење и нега дементних особа спадају у делокруг лекара специјалиста. Процењује се да би веће ангажовање запослених у примарној здравственој заштити у овој области повећало капацитете целокупног система здравствене и социјалне заштите за старање о оболелима од деменције, а што би касније трошкове лечења и неге ових особа смањило и до 40 посто. Трошкови прилагођавања система здравствене заштите у овом тренутнку били би око 0,5 посто до 2030. године, што је прихватљиво имајући у виду дугорочне уштеде и број људи оболелих од деменције и њихове породице којима би се унапређеним услугама здравственог система побољшао квалитет живота.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман је још 2014. године указао на то да се о дементним и особама оболелим од Алцхајмерове болести у нашој земљи не води се никаква посебна, збирна евиденција. Број оболелих од Алцхајмерове болести у Србији процењује се на преко 200.000, док је број оболелих од других врста деменције непознат због тога што деменција у нашем друштву није препозната као обољење, него се приписује процесу старења. Самим тим лечење дементних особа најчешће почиње када су шансе за увођење ефикасне терапије и одржање дотадашњег квалитета живота већ сведене на минимум. Напослетку, непрепознавање деменције има непосредне последице по цело друштво, на шта недвосмислено указују и подаци из извештаја Мреже АДИ.

Текст извештаја о Алцхајмеровој болести у свету током 2016. године доступан је овде.

На данашњи дан, пре девет година, Генерална скупштина Уједињених нација донела је одлуку да се 15. септембар прогласи Међународним даном демократије. Тог дана се у свету приврженост демократији исказује разним манфестацијама и на различите начине.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман подсећа на чињеницу да је демократија захтеван поредак,  који не може да опстане ако не ужива широку подршку грађана. Та ће подршка бити утолико већа уколико грађани уживају широка права и слободе, уколико се њихова права у случају повреде ефикасно штите и уколико су органи јавне власти способни да задовоље захтеве и интересе грађана и обезбеде економски успон, већу запосленост, сигурност и виши животни стандард.

У супротном, подршка демократији неће само слабити, него ће је грађани у све већој мери поистовећивати са партократијом, корупцијом и пљачкашком приватизацијом. У таквој ситуацији обележавање Међународног дана демократије губи сваки смисао.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман је става да транзиција у Србији предуго траје и да се економска и социјална права грађана веома често крше. Можда се ефикасном заштитом ових права не може скратити процес транзиције, али се зато може ојачати легитимност институција на којима почива демократски поредак. Посвећен заштити људских права Покрајински заштитник грађана – омбудсман ће и даље функционисати као брана даљој ерозији демократије. 

Изражена забринутост грађана за будућност насељених места у сеоским срединама, у којима се број становника убрзано смањује због одсељавања радно способног становништва, нарочито младих у репродуктивном периоду, обележила је овогодишње посете институције Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана насељеним местима на територији АП Војводине. Притужбе грађана на лош материјални положај услед изузетно ограничених могућности запошљавања и остваривања прихода указују на један о кључних разлога због којих се становници мањих места у Војводини одлучују да живе у градовима или, још чешће, да се одселе у иностранство и са собом поведу целу породицу.

Током ових посета, грађани су указивали и на то да се у Републици Србији, односно на територији АП Војводине питању популационе политике не приступа стратешки чак ни на локалном нивоу, упркос томе што у Програму демографског развоја АП Војводине значајно место заузима део који се односи на подстицање јединица локалне самоуправе на већу активност у овој области. Покрајински заштитник грађана – омбудсман је још 2014. године, у истраживању о локалним популационим политикама, указао на то да ни две трећине војвођанских локалних самоуправа тада није имало усвојену локалну стратегију социјалне заштите, док око трећина њих није имала нити овај, нити друге стратешке документе у области популационе политике. Усвајање и - што је најважније - спровођење мера садржаних у оваквим документима ублажило би негативна демографска кретања, уз спровођење одговарајућих мера и у области запошљавања и образовања.

Имајући у виду, међутим, смањивање буџетских средстава на свим нивоима током протекле две године, сасвим је извесно да се ситуација вези са пружањем подршке породицама са децом и другим мерама популационе политике није битно променила. На то указују и информације добијене од грађана, који су током разговора са заменицама покрајинског заштитника грађана - омбудсмана истицали нарочито тежак положај појединих категорија становништва у сеоским срединама - младих, жена свих узраста, незапослених и издржаваних лица, као и особа које услед нарушеног здравственог стања често или стално користе услуге установа здравствене и социјалне заштите, а које су им тешко доступне због удаљености од њиховог места становања или због тога што услед сиромаштва те услуге не могу себи да приуште.

Препоруке које су јединицама локалне самоуправе упућене 2014. године релевантне су и данас. Потребно је анализирати демографску слику локалне средине, идентификовати ресурсе који у њој постоје, успоставити институционални оквир за спровођење локалне популационе политике и међусекторску сарадњу. Локалне мере популационе политике потребно је дефинисати имајући у виду и њену родну димензију и обезбедити средства за спровођење ових мера. Родној димензији популационе политике посвећен је и овогодишњи Светски дан становништва, који се бавидруштвеним улагањем у развој свести девојчица у тинејџерском узрасту, међу којима је још увек значајан број оних којима је ускраћена могућност остваривања основних људских права, попут права на информисаност о сопственим правима, на здрав живот или на образовање.

Према подацима УНИЦЕФ-а и Републичког завода за статистику из 2014. године, око 4 процента младих жена у Србији узраста 15-19 година су тренутно удате или живе у ванбрачној заједници. Код жена из најсиромашнијих домаћинстава тај проценат је 9 посто. Међу женама старости 20–49 година, 7 процената се удало пре навршене 18. године живота. Међу младим женама старости 15–19 година из ромских насеља, скоро половина су тренутно удате, али тај показатељ је још већи (52 процента) код жена из најсиромашнијих домаћинстава и са основним образовањем. Пре навршене 15. године удала се готово петина девојака и жена узраста 15–49 година, док се готово две трећине жена старости 20–49 година удало пре навршене 18. године.

Светски дан становништва, 11. јул установљен је 1989. године на иницијативу Фонда за развој Уједињених нација (UNDP), чији програми су одувек били усмерении ка пружању подршке девојчицама - ка укидању праксе склапања дечјих бракова и смањењу број трудноћа међу малолетницама, а посебно ка томе да се оне довољно оснаже како би на основу поузданих и научно заснованих информација могле одлучивати о свом здрављу и животу.

Особе изложене тортури, мучењуи другимоблицима нехуманог и нечовечног поступањажртве су најгрубљег кршења основних људских права. Због суровости оваквих поступака не изненађује то да се о њима нерадо говори изван стручних кругова, једнако као и о траумама жртава и њихових најближих. Тортура и други видови нечовечног понашања заступљенији су у друштвима у којима је смањена свест појединаца о потребама и правима посебно рањивих друштвених група. Са друге стране, институције за заштиту људских права дужне су да указују како на права особа које су под нарочитим ризиком да постану жртве тортуре и других видова нехуманог понашања, тако и на мањкавости система њихове заштите, који би у себи требао да садржи и механизме за превенцију ове појаве.

Кориснице и корисници установа социјалне заштите су и особе чије здравствено стање је такво да може довесто до њиховог самоповређивања или повређивања других лица у њиховом окружењу. Упркос томе, установе социјалне заштите у Републици Србији, односно Аутономној покрајини Војводини још увек немају посебан правилник за примену мера физичког спутавања и изолације корисника. На ову чињеницу, као и на начине како се у недостатку првилника поступа у овим установама, институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана указала је још прошле године у истраживању „Примена мера физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите у АП Војводини”.

Резултати истраживања указују на то да се рестриктивније мере физичког спутавања и изолације корисника и корисница ретко примењују и то само у случају особа које би својим понашањем могле угрозити сопствену или безбедност других лица. Међутим, у недостатку правилника, поступак одлучивања о примени ових мера, као и начин њихове примене, разликује се од установе до установе. Овакво стање, односно недовољна правна уређеност примене мера физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите, представља озбиљан проблем запосленима у њима. Ове мере односе се на ситуације у којима је, због болешћу узрокованог, неконтролисаног и опасног понашања корисника, њихову слободу кретања потребно привремено ограничити у њиховом најбољем интересу, имајући у виду како људска права самих корисника над којима се одговарајућа мера примењује, тако и безбедност особља установе које ове мере спроводи. Осим што би обезбедила обавезност и једноообразност поступања по одговарајућим нормама, директори установа социјалне заштите сматрају да би одговарајућа регулатива знатно смањила и простор за грешке и арбитрарности.

Поводом 26. јуна, Међународног дана подршке жртвама тортуре, Покрајински заштитник грађана - омбудсман позива надлежне да, у сарадњи са стручњацима у области здравствене и социјалне заштите и људских права, у најскорије време израде и усвоје одговарајући правилник за примену мера физичког спутавања и изолације корисника у установама социјалне заштите, који ће не само унапредити квалитет услуга у овим установама, него допринети и превенцији тортуре, мучењаи другихоблика нехуманог и нечовечног поступања према једној од најрањивијих друштвених група о чијим правима и начину живота се у јавности мало зна и говори.