Please select your page

Овогодишњи Светски дан детета Уједињене нације посветиле су деци којој су ограничене њихове личне слободе, док УНИЦЕФ, као један од симбола борбе за права детета, обележава 70 година од када је успостављен.

О деци се често размишља као о хомогеном колективитету, упркос томе што су она веома разнолика друштвена група. Начини и могућности остваривања, заштите и унапређења, али и кршења њихових права самим тим су такође разнолики. Међутим, оно чему савремена друштва треба да теже је то да у њима свако дете има једнаке могућности да оствари своја права и слободе, али и да добије одговарајућу подршку када је та права потребно заштитити. Један од предуслова за то је и приступ систему образовања у ком ће деца учити не само о својим правима, него и добити шансу да одлучују о сопственом животном путу. Међутим, подаци који се односе на образовање у јубиларном УНИЦЕФ-овом извештају о положају деце у свету под називом „Фер шанса за свако дете” такође су забрињавајући, будући да се процењује да до 2030. године чак 60 милиона деце школског узраста неће имати прилике да оствари право на образовање. Овим проблемом посебно су погођена деца из ромске заједнице.

Имајући у виду циљеве и мере Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године у области образовања, као и то да су прописима Републике Србије предвиђене афирмативне мере које се односе на упис ученика ромске националности у средње школе, Покрајински заштитник грађана - омбудсман управо спроводи истраживање којим се жели утврдити какву подршку обезбеђују и које активности јединице локалне самоуправе на територији АП Војводине спроводе како би се деца из ромских породица прво укључила у систем образовања, завршила обавезно школовање, а потом мотивисала и да га наставе у средњим и вишим школама и на факултетима. На тежак положај деце из ове заједнице указивала су и нека од ранијих истраживања институције, попут оних о спровођењу инклузије у систему образовања, дечјем просјачењу и могућности пријављивања пребивалишта на адреси центра за социјални рад. По окончању истраживања, Покрајински заштитник грађана - омбудсман ће надлежним органима упутити мишљење, односно препоруке за унапређење могућности остваривања права деце из ромске заједнице на образовање.  

Светском дану детета, који се обележава од 20. новембра 1989. године, када је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила Конвенцију о правима детета, претходе још два дана посевећена правима деце. Комитет министара Савета Европе прогласио је прошле године 18. новембар за Европски дан заштите деце од сексуалног искоришћавања. Позивајући се на члан 19 и 34 Конвенције о правима детета, Фондација светског самита жена (WWSF), која окупља организације из целог света које се баве правима жена и деце, покренула је 2001. године иницијативу да се 19. новембар обележава као Светски дан превенције насиља над децом, њихове злоупотребе и злостављања. 

 


Сваке године, половином новембра, политички, цивилни и медијски актери говоре о толеранцији.  То је  разумљиво, јер се 16. новембра обележава Међународни дан толеранције. Живимо у друштву чији чланови негују различите обичаје, усвајају различите културне обрасце, следе различита уверења и концепције животног добра, имају различите интересе и опречне циљеве. Таквом друштву толеранција је потребна зато што његовим члановима омогућује заједнички живот.

Одговор на разлике, међутим, није увек афирмативан. У позадини негативног односа према разликама стоји уверење да је толеранција знак слабости. Таква уверења својим начином понашања често подупиру јавни, медијски експонирани актери, али и анонимни појединци. Жилавости поменутих уверења погодује преовлађујућа политичка култура, као и вишегодишња криза, већ тиме што брутализује односе у друштву. Стога и не чуди, што подршка толеранцији еродира, а људски живот губи вредност коју би требао да има.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман жели да истакне и доносиоце одлука подсети на то да толеранција није само став, него и чин и да, у више наврата давана обећања о нултој толеранцији према насиљу, криминалу, корупцији и дискриминацији обавезују. Толеранција не чини живот лепшим, она га чини могућим. О томе би, суочени са бруталним сценама свакодневице, посебно морали да воде рачуна они којима је поверено друштвено вођство.

Привржен доследној заштити људских права, Покрајински заштитник грађана – омбудсман ће, као што је то и до сада чинио, настојати да у границама својих надлежности допринесе оспособљавању грађана за одговоран и толерантан живот у плуралистичком друштву. 

Фотографија: Интернет


Поводом Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма, Покрајински заштитник грађана - омбудсман већ годинама указује на то да је о повредама људског достојанства, дискриминацији и кршењу људских права, неправди и насиљу потребно говорити јавно и са јасном осудом.

Сведоци смо, међутим, тога да се темељне друштвене вредности људских права и равноправности у данашњем друштву и после више од 70 година након Кристалне ноћи, још увек релативизују, готово банализују, нарочито у јавном дискурсу. Савремено друштвено окружење и даље нас, под плаштом слободе говора и права на информисање, непрестано подсећа на то да је дугогодишња политичка и економска криза изузетно погодно тло за ширење идеја које су својевремено довеле и до бујања идеја нацизма и фашизма и њихових погубних последица.

Обележавање 9. новембра као синонима за почетак прогона Јевреја од стране нацистичких власти и увод у холокауст, данас би требало да значи одговорно понашање свих грађанки и грађана, као појединаца и група, према људским правима, како сопственим, тако и туђим. Институције на свим нивоима треба на том путу грађанима да шаљу поруку да ће бити доследне у примени закона и реаговати правовремено, ефикасно и сврсисходно. Међутим, у окружењу у ком се још увек слеже прашина оружаних сукоба са краја XX века, институције би првенствено требало да делују превентивно.

Фотографија: Интернет


Подаци Уједињених нација током протекле деценије указују на то да становништво Србије спада међу пет најстаријих на свету, док пројекције Републичког завода за наредних тридесет година указују на то да ће се старење становништва у Србији наставити. Овом тренду допринеће и константни одлазак припадница и припадника млађих генерација, нарочито радно способног становништва у репродуктивном добу, из села у градове или у иностранство, те су процене да ће до 2041. године преко једне четвртине становништва наше земље чинити особе старије од 65 година, а посебно тешка ситуација биће у сеоским срединама.

Највећи број старијих особа које се обраћају Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману тражи правни савет у вези са остваривањем права у области социјалне и здравствене заштите, пензијског и инвалидског осигурања, као и начинима на које могу да остваре одређене погодности приликом плаћања комуналних услуга, пореза и других дажбина. Њихова обраћања и притужбе указују на изузетно низак ниво прихода и тежак материјални положај старијих особа, од којих је значајан број оних који су у ситуацији да на различите начине - финансијски, чувањем деце и обављањем кућних послова, узгојем живине и стоке, воћа и поврћа у оквиру домаћинства - доприносе кућном буџету своје деце и унука. Упркос овим околностима, које указују на опадање квалитета живота старијих особа, ове грађанке и грађани се још увек ретко, односно у релативно малом броју обраћају институцијама надлежним за остваривање, заштиту и унапређење људских права. Они који им ипак обрате тврде да су дуго размишљали да ли да то учине услед својеврсног стида због сопственог положаја, али и из страха да ће због тога трпети неке „санкције” од стране органа и установа на чији рад имају притужбе. Због чињенице да су погођени сиромаштвом и немогућношћу да подмире некада и своје основне потребе, па чак и насиљем у породици, које је у нашем друштву још увек својеврсна табу тема, значајан број старијих особа свој друштвени положај и услове живота сматра тешким, лошим, па чак и срамотним.  

Упркос разним видовима услуга доступних у оквиру система социјалне заштите и погодностима које се односе на плаћање појединих услуга од стране старијих лица, породице у којима су старије особе у могућности да користе услуге домова за старе у оквиру система социјалне заштите су релативно малобројне. Један од разлога за то је попуњеност капацитета ових установа. Стање је потеклих година донекле поправљено лиценцирањем одређеног броја установа у привантом власништву, као и затварањем извесног броја нелегалних домова за смештај старијих особа. Међутим, број оних који себи не могу да приуште ове услуге или помоћ стручних лица приликом неговања оболелих старијих особа у кућним условима и даље вишеструко превазилази број оних који то могу.

Притужбе са којима се грађанке и грађани тзв. трећег доба обраћају инситуцији Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, као и посете мањим насељеним местима у сеоским срединама у којима ова популација представља већину, недвосмислено указују на то да значајан број њих води недостојанствен живот на друштвеној маргини. Отежана доступност или недоступност услуга система здравствене и социјалне заштите услед немаштине, физичке немогућности да се до њих дође услед старости и болести, обим и износи материјалне помоћи који често не подмирују објективне потребе неге старијих лица, као и лош социоекономски положај целокупног становништва повећава изгледе за угрожавање права ове популације, смањујући уједно и изгледе да ће се њихов, а самим тим и положај њихових породица, у догледно време променити на боље.

Фотографија: Интернет


Поводом 21. септембра, Светског дана борбе против Алцхајмерове болести и пред крај месеца посвећеног подизању свести јавности у вези са овом болешћу и деменцијом, Покрајински заштитник грађана - омбудсман скреће пажњу на годишњи извештај Међународне мреже АДИ, која је посвећена остваривању, заштити и унапређењу права и квалитета живота особа са деменцијом и оболелих од Алцхајмерове болести. Мрежа АДИ, коју чини 85 организација широм света које се баве овом темом, сарађује са Светском здравственом организацијом, а њен извештај за 2016. годину сачинили су истраживачи и истраживачице Светског центра за праћење неге старијих и дементних особа Краљевског колеџа и Одељења за истраживање услуга система социјалне заштите појединцима Факулетета за економију и политику у Лондону.

Општи закључак овог извештаја подудара се са искуствима Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у вези са остваривањем и заштитом права дементних и особа оболелих од Алцхајмерове болести, а то је да код највећег броја људи који пате од деменције, као првог показатеља могућности да је особа оболела од Алцхајмерове болести,  она тек треба да буде дијагностификована. То значи да је подмиривање потреба ових особа упитно, а остваривање њиховог права на лечење и негу у најмању руку ограничено.

Процењује се да је од деменције оболело око 47 милиона људи у свету, а до 2050. године тај број ће бити и вишеструко већи. У развијеним земљама дијагнозу има око половине дементних особа, док је у средње развијеним и неразвијеним земљама дијагноза постављена тек свакој десетој особи за коју је утврђено да болује од деменције. Највећа препрека унапређењу стања по овом питању је то што и лечење и нега дементних особа спадају у делокруг лекара специјалиста. Процењује се да би веће ангажовање запослених у примарној здравственој заштити у овој области повећало капацитете целокупног система здравствене и социјалне заштите за старање о оболелима од деменције, а што би касније трошкове лечења и неге ових особа смањило и до 40 посто. Трошкови прилагођавања система здравствене заштите у овом тренутнку били би око 0,5 посто до 2030. године, што је прихватљиво имајући у виду дугорочне уштеде и број људи оболелих од деменције и њихове породице којима би се унапређеним услугама здравственог система побољшао квалитет живота.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман је још 2014. године указао на то да се о дементним и особама оболелим од Алцхајмерове болести у нашој земљи не води се никаква посебна, збирна евиденција. Број оболелих од Алцхајмерове болести у Србији процењује се на преко 200.000, док је број оболелих од других врста деменције непознат због тога што деменција у нашем друштву није препозната као обољење, него се приписује процесу старења. Самим тим лечење дементних особа најчешће почиње када су шансе за увођење ефикасне терапије и одржање дотадашњег квалитета живота већ сведене на минимум. Напослетку, непрепознавање деменције има непосредне последице по цело друштво, на шта недвосмислено указују и подаци из извештаја Мреже АДИ.

Текст извештаја о Алцхајмеровој болести у свету током 2016. године доступан је овде.


Последња саопштења


Брзи линкови


Најчитаније вести


Медијски кутак