Живот у вишекултурном друштву обогаћује

У организацији Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана крајем прошле недеље у Новом Саду је организована дводневна међународна конференција о језику, култури и идентитету. У раду конференције су партиципирали учесници из Србије, Хрватске, Румуније, Мађарске и Немачке.

Отварајући конференцију, проф. др Зоран Павловић, покрајински омбудсман, је истакао да би се о сваком појму из назива конференције могао организовати засебан скуп и додао:

„Када смо одлучили да језик, културу и идентитет кандидујемо као тему конференције имали смо у виду и чињеницу да је реч о комплексном сету предмета од виталног интереса, како за појединце, тако и за етнокултурне заједнице, да за њихову елаборацију постоје компетентни саговорници, да су искуства у практиковању културне аутономије релевантна за измене и допуне закона о националним саветима и да измене закона треба да доведу до ефикаснијег функционисања савета и потпунијег остваривања мањинских права. Позивајући на конференцију припаднике из суседних земаља желели смо да нашу тему и садржајно обогатимо, уводећи у њу компаративну перспективу“.

Учесницима конференције обратиле су се и Снежана Седлар, потпредседница Скупштине АП Војводине, и Драгана Милошевић, покрајинска секретарка за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Потпредседница Седлар је истакла да је скупштина Војводине право место за одржавање конференције о језику, култури и идентитету, док је секретарка Милошевић подсетила да покрајинска влада очувању језичке, културне и идентитетске различитости доприноси оснивањем институција и пројектним суфинансирањем најразличитијих културних манифестација, удружења и пројеката, а њих је само у току 2017. године било више од осамстотина.

Рад конференције био је организован у четири тематске целине. У оквиру прве целине, о језику и идентитету се реферирало из угла Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, глобализације, Унескове листе угрожених језика и књижевности. Друга сесија је била посвећена напорима припадника српске заједнице у Мађарској, Румунији и Хрватској да сачувају свој језик, писмо, веру и културу. Трећа сесија је била посвећена употреби мањинских језика у правосуђу и управи, а учесницима конференције су предочена искуства Основног суда у Сенти, Градске управе у Суботици, покрајинске преводилачке службе, вршења инспекцијског надзора над службеном употребом језика у АП Војводини, те искуства у употреби језика у кривичном поступку у суседној Мађарској. Четврта сесија, са највише излагача, била је посвећена активностима националних савета на очувању националног идентитета. О резултатима, али и проблемима са којима се национални савети суочавају говорили су председници, односно представници мађарског, хрватског, русинског, буњевачког, румунског, немачког, чешког, словачког и ромског националног савета. Ма колико да се мањинске заједнице у Војводини међусобно разликују, заједнички циљ свих савета је да створе што разуђенију идентитеску инфраструктуру, како би тежње припадника мањина за очувањем језика, културе и идентитета попримиле чврсто институционално упориште.

Проблеми су, такође, заједнички, а најчешће апострофирани су они финансијске природе. У више наврата је поменуто да пројектно финансирање не обезбеђује дугорочно и стабилно финансирање мањинских активности – како издавачких, тако и свих других. Следећи проблем је кадровски: тешко је наћи компетентне кадрове, а када се и дође до њих, од њих се, због недостатка средстава, очекује да волонтирају. Са овим проблемом у вези је и демографска низбрдица. Као и већинска, и мањинске се заједнице све више демографски тање, све су малобројније, а становништво је све старије. Имиграција, с једне стране, и старење становништва, с друге стране, неповољно утичу на ниво културне репродукције мањина. На конференцији је упозорено да се све више пажње усмерава на фолклор, а све мање на уметничко стваралаштво. Наредни проблем се тиче познавања људских и мањинских права. Овај проблем заједнички деле припадници мањина и већине. Боље познавање мањинских права учинило би припаднике већине осетљивијим на захтеве мањина, док би у случају припадника мањина умањило њихов страх и охрабрило их да своја права, пре свега она која се тичу образовања на матерњем језику, у већој мери „конзумирају“. Осим ових, указано је и на потребу за стандардизацијом буњевачког језика, како би се што потпуније уживала мањинска права.

Ако набројане проблеме проширимо и онима који се односе на стереотипе, етничку дистанцу, заблуде - рецимо, у погледу двојезичности, али многе друге, долазимо до закључка Лајоша Генца, професора Филозофског факултета у Новом Саду, да живот у хетерогеном друштву није лак, али да има својих предности: пружа нам увид у достигнућа више култура, учи нас прихватању различитости, доприноси потпунијем развоју наших когнитивних способности, обогаћује наше искуство, изједначава наше почетне шансе, а при томе је и економски исплатив. Иако се понекад интерпретирају као конкурентски концепти, мултикултурализам и интеркултурализам су, због тога што прихватају плурализам, у интересу хетерогених регија, каква је и Војводина.

Верујем, нагласио је професор Генц, да ће се у будућности могућности хетерогених заједница све више експлоатисати. То пружа перспективу и наду људима да је живот вредан живљења, али нас и обавезује на упорно супротстављање дискриминацији и свакој искључивости.

Конференција је свој рад завршила усвајањем следећих радних закључака:

• У вишенационалној средини каква је Војводина, припадници националних мањина треба да с поносом и одучношћу чувају своју традицију, те негују своју културу и језик, јер они представљају битни део и богатство војвођанског етнокултурног мозаика, који може да остане права вредност само ако је саздан од свих његових саставних елемената који се додирују, допуњују и преплићу;
• У вишенационалном окружењу однос према неком мањинском језику и култури зависи од односа већинског становништва према дотичној националној мањини. Толерантан и уважавајући став већинске популације према мањинској заједници је предуслов за опстанак њеног језика, неговање националне културе и очување идентитета;
• Потребно је превладати постојеће предрасуде мањина да је већина а приори непријатељски и подозриво расположена према мањинама, али исто тако и ону другу предрасуду да су мањине а приори непријатељски расположене према држави и да представљају реметилачки фактор, те да сваки захтев мањина значи корак ка отцепљењу. Другачији језик и културу не треба доживљавати као заверу или одсуство лојалости према домовини;
• Овај циљ може да се постигне превазилажењем страха од другачијег, страха од различитости и то подстицањем бољег међусобног упознавања. Већ пуко познавање макар неких елемената туђе културе, макар неколико речи туђег језика изазива комфорнији осећај код човека;
• Употреба матерњег језика је једна од основних цивилизацијских тековина и људских права. Службена употреба мањинских језика означава један још виши ниво и Покрајински заштитник грађана – омбудсман у оквиру својих овлашћења има право и обавезу да будно прати његовог остваривања;
• Покрајински заштитник грађана – омбудсман ће и даље предузимати акције усмерене на едукацију националних заједница, јер је веома важно да припадници националних мањина знају која им права припадају и да их доследно користе, како се она не би обесмислила и маргинализовала;
• Формирањем националних савета националних мањина, као облика мањинске културне аутономије, поред државе, управо ти национални савети имају могућност, али и задатак, да посвете посебну пажњу неговању традиције, културе и језика, а тиме уједно и очувању националног идентитета својих сународника. У Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману могу препознати искреног партнера у овим настојањима.