Please select your page

Мањине између интеграције и сегрегације

дефаултМањинска права се не остварују у Уједињеним нацијама, Савету Европе и министарским кабинетима, него у Нишу, Бујановцу, Београду и Новом Саду, дакле свуда тамо где припадници националних мањина живе – истакнуто је на, петом по реду, окупљању локалних заштитника грађана у Аранђеловцу. На предлог Покрајинског омбудсмана у организацији Мисије ОЕБС у Србији, локални заштитници грађана расправљали су о улози институције омбудсмана у заштити права националних мањина.

Учесници семинара су, најпре, упознати са међународним и домаћим правним актима којима се регулишу права мањина, улогом и инструментима којима се ОЕБС-а служи у остваривању и заштити права националних мањина, улогом и надлежностима централних институција мањинске самоуправе - националних савета, те проблемима са којима се у свом раду сусрећу Покрајински омбудсман и Заштитник грађана Републике Србије.

На семинару је истакнуто да је Србија на нормативном плану остварила значајан напредак, али је указано и на низ проблема који прате остваривање мањинских права. Тако је, рецимо, истакнуто да је Србија, приступајући појединим међународним инструментима (Европској повељи о регионалним или мањинским језицима, на пример) преузела обавезе које у овом тренутку није у стању да испуни, да закони нису међусобно усклађени, што ствара озбиљне потешкоће и у њиховој примени, и у остваривању мањинских права, да органи управе нису увек упознати са законским решењима или да, чак, одбијају да их примене, да се препоруке Заштитника грађана не примењују, да се оснивају институције које, не само што не функционишу, него су и, попут савета за међунационалне односе, непотребне. Поред ових, указано је и на низ других проблема који се тичу како националних савета – на семинару је констатовано да није детаљно уређено питање њиховог избора, надлежности и финансирања, као и могућност да се поједина питања уреде подзаконским актима, тако и проблема у вези са службеном употребом језика, утврђивање установа од посебног значаја – нарочито када за једну установу више националних савета утврди да је од посебног значаја за очување идентитета националне мањине или преноса оснивачких права. Када је о преносу оснивачких права реч упозорено је да се надлежни органи држе веома пасивно и да одуговлаче са поступком. Указано је, такође, и на неусаглашеност прописа, јер национални савети могу, на основу Закона о националним саветима, да стичу имовину и буду корисници средстава у јавној својини, али и да их Закон о јавној својини не препознаје као титуларе или кориснике јавне својине. Постављено је и питање да ли трансфер оснивачких права подразумева и пренос основног капитала установа. Према мишљењу Покрајинског омбудсмана такво нешто није могуће, пошто се пренос оснивачких права не може поистоветити са имовинским правима, па је и на овом примеру указано на потребу допуна Закона о националним саветима.

На питање да ли Покрајински омбудсман може да контролише националне савете, одговорено је потврдно, али је и наглашено да националне савете треба, ради ефикасније контроле, сврстати међу индиректне буџетске кориснике, како би се што рационалније трошила додељена буџетска средства. На семинару је постављено питање ништавности правних аката, као и то ко покреће поступак за утврђење ништавости правних аката. У расправи није заобиђен ни Уставни суд, пошто је почетком јула одржана јавна расправа о уставности 14 одредби Закона о Националним саветима националних мањина. Уколико би Уставни суд донео одлуку да су поједине одредбе закона неуставне, то би, по мишљењу представника Покрајинског омбудсмана, створило низ проблема, а припаднике мањина чији национални савети нису користили могућноти из закона довело у неравноправан положај.

Излагања, као и дискусије након уводних речи, још једном су показале да је мањинско питање конфликтно подручје на коме се сударају различити интереси. Прокламовани циљ државне политике је што потпунија интеграција мањина, али у стварности све чешће наилазимо на сегрегацију. Један од најважнијих предуслова за успешну интеграцију - познавање језика већине - није испуњен, јер припадници појединих мањина не знају или веома слабо знају језик већине. С обзиром на то да држава ништа не чини како би припадницима мањина олакшала учење српског језика, изречен је суд да се стиче утисак да држава, заправо, и не жели мањине. Не доводећи у питање одговорност државе, проблем познавања језика већине је, по мишљењу појединих учесника семинара, ипак сложенији, а на што указује опирање појединих националних савета организовању билингвалне наставе.

Проблем билингвалне наставе је интересантан и указује на неколико проблема. Проблем се огледа у конзервативном политичком усмерењу појединих националних савета, који очување националног идентитета претпостављају преференцама појединца, а ту је и напетост која постоји између индивидуалних и колективних права. С тим у вези треба поново нагласити да функција колективних права није у томе да замене индивидуална права, него да буду њихова допуна.

Када је о примени афирмативних мера реч, учесници семинара су различито акцентовали њихов значај. Док су једни истицали да су афирмативне мере изузетно важне, други су већи нагласак стављали на системски приступ, нарочито у области запошљавања и стамбене политике. Питање афирмативних мера је недавно привукло пажњу јавности, јер се, према речима председника ромског националног савета, све чешће, приликом уписа на факултете јављају, како их је он назвао, „једнократни Роми“. Тим поводом постављено је питање ко и на основу чега одређује и издаје потврде о нечијој националној припадности? Уколико то чини Национални савет Рома или, пак, Канцеларија за инклузију Рома, онда они тиме излазе изван својих надлежности, а потврде које издају не производе правно дејство.

Напокон, на семинару је констатовано да се права мањина боље остварују у Војводини, него у централној Србији. Чињеница да је Војводина у етничком погледу плуралнија средина од централне Србије не значи, по мишљењу учесника семинара, да локални заштитници грађана треба да буду неспремни да се у својој средини, када се за тим укаже потреба, питањем мањина позабаве на најозбиљнији могући начин.