Треће у низу партнерстава које Покрајински заштитник грађана – омбудсман жели да успостави са научно-истраживачким и образовним установама и организацијама које се баве људским правима, а чије активности су комплементарне са надлежностима ове институције, закључено је данас у Новом Саду потписивањем Споразума о сарадњи са београдским Институтом за криминолошка и социолошка истраживања.
Споразумом је предвиђено да ће се сарадња оствариваривати путем спровођења заједничких научно-истраживачких пројеката у области људских права, а у циљу преношења знања и размене искустава међу стручњацима, али и информисања јавности о актуелним питањима и проблемима у вези са остваривањем, заштитом и унапређењем људских права.
У име Института за криминолошка и социолошка истраживања Споразум је потписала др Ивана Стефановић, његова директорка, док је у име покрајинског заштитника грађана – омбудсмана то учинио проф. др Зоран Павловић као старешина институције.
Професор Павловић је јуче у Београду у име институције Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана потписао и Уговор о пословној сарадњи са проф. др Браниславом Ђорђевићем, директором Института за међународну политику и привреду.
Гошће на данашњем састанку Колегијума Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана биле су представнице покрајинског Завода за равноправност полова на челу са његовом директорком Дианом Миловић.
Поздрављајући гошће, проф. др Зоран Павловић, покрајински заштитник грађана - омбудсман, истакао је да се у овој институцији данашњим гостовањем Завода уводи нова пракса у сарадњи са разним партнерским институцијама и организацијама са којима Омбудсман дели основне циљеве и начела деловања, а која почивају на вредностима људских права.
Договорено је да ће Завод и Омбудсман наставити и развити сарадњу успостављену ранијих година у области равноправности полова. У зависности од капацитета обе институције и доступности ресурса, сарадња ће бити проширена и на друге области у надлежности Омбудсмана, у оквиру којих ће се специфична питања, проблеми и појаве у вези са остваривањем права рањивих друштвених група сагледавати са родног аспекта.
Покрајински заштитник грађана - омбудсман, проф. др Зоран Павловић, састао се јуче у Новом Саду са представницама Мисије ОЕБС у Србији. Састанак је уприличен како би се размотриле могућности наставка и унапређења сарадње започете ранијих година.
Истичући значај подршке Мисије ОЕБС у Србији афирмацији институције Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана од самог њеног оснивања, професор Павловић изразио је очекивање да ће се у предстојећем периоду сарадња проширити на више специфичних питања остваривања, заштите и унапређења људских права. Уз активности у областима које спадају у надлежност Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, попут права националних мањина, права детета, родне равноправности, социјалних или права у области заштите животне средине, нарочита подршка Мисије ОЕБС у Србији потребна је институцијама заштитника грађана приликом спровођења њихових активности у локалним заједницама чијим грађанима су њихове услуге тешко доступне.
Уз професора Павловића, покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, јучерашњем састанку присуствовале су и заменица за заштиту права националних мањина Ева Вукашиновић, као и саветнице Андријана Човић и Анкица Драгин. Мисију ОЕБС у Србији на састанку су представљале саветнице и сараднице Одељења за демократизацију Лесли Хес, Јелена Јокановић, Зорана Антонијевић и Маја Мићић.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман и Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду закључили су данас споразум о сарадњи. Споразумом се регулише сарадња у свим областима научне, истраживачке, пројектне и едукативне делатности које буду оцењене као комплементарне са становишта обе институције.
Сарадња ће се развијати у циљу преношења знања и искустава путем спровођења заједничких научно-истраживачких пројеката у области људских права, стручних скупова, едукативних и промотивних активности за стручну и ширу јавност, издавачке делатности, као и организовањем практичне наставе за студенте Правног факултета за привреду и правосуђе у Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману.
По речима потписника Споразума проф. др Зорана Павловића, покрајинског заштитника грађана – омбудсмана и проф. др Марка Царића, декана Правног факултета за привреду и правосуђе, сарадња између ове две институције требало би да допринесе унапређењу знања студената у области људских права. Са друге стране, очекује се да ће сарадња допринети томе да сврха постојања, начин поступања и искуство у раду Покрајинског, али и других заштитника грађана, стручној и широј јавности буду представљени у ширем контексту институционалних механизама за остваривање, заштиту и унапређење људских права.
Данашње потписивање Споразума први је у низу овогодишњих корака усмерених ка проширивању већ постојећег круга научно-истраживачких и образовних институција са којима ће Покрајински заштитник грађана – омбудсман сарађивати у циљу унапређења теоријског и практичног доприноса институција промовисању вредности људских права.
Током данашње посете покрајинског заштитника грађана – омбудсмана проф. др Зорана Павловића Окружном затвору у Новом Саду закључено је да се права осуђених и притворених лица поштују, а да стручне службе поступају у складу са прописима. Посета је спроведена у складу са надлежношћу институције да надгледа и прати примену међународних уговора, стандарда и прописа из области људских права и на основу прикупљених информација предлаже мере за побољшање стања у области заштите и унапређења људских права. Нарочита пажња посвећена је положају малолетних лица која се налазе у притворској јединици, као и општим условима смештаја, безбедности и доступности услуга здравствене заштите и у том смислу у раду Окружног затовора нису утврђене никакве неправилности.
Делимично растерећење смештајних капацитета у овој установи приметно је у односу на ранији период, што само по себи обезбеђује повољније услове за извршење, односно издржавање казне затвора. Тренутно бројно стање лица на издржавању казне затвора води и бољим хигијенским условима, повољнијим могућностима реализације третмана, али и лакшем спровођењу безбедносних мера. Упркос томе, постојећи број заспослених, нарочито припадника Службе за обезбеђење, оцењен је као недовољан, поготово уколико ова установа тежи подизању стандарда рада.
Архитектонска и материјална ограничења представљају вишедеценијски изазов у погледу услова смештаја осуђених лица. Упркос томе, извесни помаци учињени су тиме што су побољшани услови у санитарним чворовима, што је допринело и повећању степена опште хигијене у установи. Са друге стране, поједини изазови у вези са одржавањем одговарајућег степена хигијене у Окружном затвору одраз су неадекватног односа осуђених лица према условима у овом затвору. То се најпре уочава у њиховом одоносу према потреби очувања материјалних добара и санитарних просторија, али и одржавању личне хигијене и бризи о сопственом здрављу.
У погледу поштовања права осуђених лица, њихове дискриминације по било ком основу или примене мера принуде као начина очувања безбедности нису уочене неправилности у поступању установе, а запослени се према притвореним и лицима на издржавању казне, односе коректно и на прописани начин. На одсуство дискриминације и коректно поступање према лицима на издржавању казне затвора указују и доступност правних лекова и њихова неометана коресподенција, учешће у третману, услови смештаја и начин спровођења мера безбедности, као и чињеница да су обавештења истакнута на језицима који су у службеној употреби на територији Града Новог Сада.
Здравствена заштита лица која бораве у установи такође је оцењена као задовољавајућа, а по питању поступања здравствених установа у ургентним случајевима осуђеници на услуге система здравствене заштите у просеку чекају много краће него што је то случај са осталим грађанима. Проблеме у овом сегменту рада Окружног затвора, као што је раније поменуто, представља првенствено однос лица на издржавању казне затвора према сопственом здрављу, при чему је уочено његово занемаривање и испољавање ризичног понашања, првенствено пракса недозвољеног тетовирања, која их излаже изузетно високом ризику од инфективних болести.
Делимични недостаци уочени су у погледу радног ангажовања лица на издржавању казне затвора. Највећи број осуђених лица налази се у затвореном одељењу, те је број упослених међу њима диспропроционално мали. Разлог за то је, са једне стране, формалноправне природе јер прописи не предвиђају рад као обавезни део процеса преваспитања осуђених лица. Са друге стране, доступност послова унутар установе је прилично ограничена. Упркос периодичном радном ангажовању мањег броја лица, постојеће стање им не нуди обуку за занимања која су тржишно курентна. Ово је нарочито важно јер се овом околношћу отежавају активности социјалне реинтеграције осуђених лица по истеку казне затвора, као и њихова могућност запошљавања.
Извесна ограничења постоје и у погледу третманских садржаја, односно самог процеса ресоцијализације. Упркос томе што су у Окружном затвору у Новом Саду доступни различити корективни програми, њихова теоријска утемељеност, као и ефективност мора у вишем степену пратити научне и стручне стандарде. Поред чињенице да је око 70 одсто лица на издржавању казне у овој установи осуђено за имовинске деликте, чини се да се више мора учинити у погледу прилагођавања третмана овој популацији. Међутим, извесни помаци постоје, будући да су појединачни кораци на нивоу Окружног затвора у Новом Саду, као пример добре праксе за друге установе, предузети у специјализованој обуци запослених, а у контексту третмана починилаца насиља у породици. Примена оваквих третмана повећава и наду жртава ове врсте насиља да ће његови починиоци по изласку из затвора бити спремни да се суоче са животним изазовима, али и да насиљем неће више угрожавати никога.
Изузев достигнутог нивоа остваривања права осуђених, у светлу напора надлежних институција усмерених ка сузбијању и спречавању криминалитета, убудуће је потребно размишљати и о развијању свести осуђених лица и њихове одговорности према друштвеној заједници. Високи трошкови извршења кривичних санкција, као и приметно висока стопа рецидивизма у Србији, намећу питање ефикасности постојећег система, односно третмана осуђених лица. Затвори свакако не треба да буду место силе и принуде, али је потребно преиспитати његову улогу у процесу ресоцијализације лица која су у њима одслужила казну на начин који ће, са једне стране, свим грађанима гарантовати безбедност, а са друге стране лицима која су некада била осуђена за кривична дела омогућити да постану функционални чланови друштва. Тек стварна социјална реинтеграција лица која су одслужила казну затвора и превенција поновног чињења кривичних дела представљаће највиши могући ниво поштовања права и заштите њихових учинилаца, као и њихових породица, али и свих грађана Војводине и Републике Србије.
