Вести
Заменица покрајинског омбудсмана Ева Вукашиновић јуче је на Правном Факултету у Новом Саду уручила сертификате студентима и студенткињама који су током школске 2014-2015. године практичну наставу похађали у Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману. Том приликом заменица је у разговору са студентима указала на значај правовременог стицања увида у рад независних институција за заштиту људских права за образовање будућих правника и правница, без обзира на то којом граном права ће се касније професионално бавити.
Током школске 2014-2015. године практичну наставу у Покрајинском омбудсману похађало је укупно 20 студената и студенткиња треће године. Студенти су се током праксе упознали са надлежностима и делокругом рада институције, као и правним оквиром њеног поступања и имали прилику да науче какав је поступак институције по притужбама грађана и грађанки. Осим тога, студенти су присуствовали раду стручне службе са странкама и за потребе студија анализирали одабране случајеве, односно предмете по којима је Покрајински омбудсман поступао.
Програм практичне наставе студената и студенткиња спроводи се на основу Протокола о сарадњи између Правног факултета у Новом Саду и Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана закљученог 2013. године. Овај програм студентима омогућава да у оквиру предмета Управно право стекну нова и провере стечена теоријска и практична знања из наставних предмета са Катедре за јавно право.
Мучење и други облици нехуманог и нечовечног поступања могу се догодити на сваком месту, али су нарочито опасни када се ради о особама које су лишене слободе. Међу њих у одређеним ситуацијама спадају и корисници и кориснице установа социјалне заштите. Тренутно стање у вези са формално-правним оквиром за њихово лишавање слободе и касније поступање према њима, нарочито у ситуацијама када услед неког обољења својим понашањем могу угрозити себе или друге, представља област у којој може доћи до кршења људских права.
Установе социјалне заштите у Републици Србији, односно Аутономној покрајини Војводини немају посебан правилник за примену мера физичког спутавања и изолације корисника и корисница чије здравствено стање је такво да може довести до њиховог самоповређивања или повређивања других лица у њиховом окружењу. Покрајински заштитник грађана - омбудсман спровео је истраживање „Примена мера физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите у АП Војводини” како би утврдио у којој мери и на који начин се ове мере спроводе под постојећим условима, ко одлучује о њиховој примени, те да ли се о њима обавештавају заступници корисника и друге надлежне институције.
Истраживање је спроведено у 25 војвођанских установа социјалне заштите, односно домова за смештај различитих категорија корисника (старијих особа, деце, душевно оболелих и лица ометених у менталном развоју или лица са сензорним сметњама). Његови резултати указују на то да се рестриктивније мере физичког спутавања и изолације корисника и корисница примењују релативно ретко и само као крајња мера у случају особа које би својим понашањем могле угрозити сопствену или безбедност других лица. Истраживањем је такође утврђено да се поступак одлучивања о примени ових мера, као и начин њихове примене, разликује од установе до установе.
„Установе социјалне заштите све ово време немају јасно дефинисан правилник о мерама поступања са корисницима у агитираном стању, што представља озбиљан проблем. Недоречености на том пољу су довеле до опште несигурности радника који су у непосредном контакту са корисницима,” речи су директора једне од установа које су учествовале у истраживању. С обзиром на различите потребе и разна здравствена стања и обољења која се јављају код старије популације, испитаници такође сматрају да је оправдано и неопходно да се мера физичког спутавања и изолације лица смештених у установе социјалне заштите посебно и детаљно уреди у оквиру прописа у овој области.
„Законска регулатива уводи јасна правила - обавезност и једнообразност поступања по установљеним нормама. На тај начин се грешке своде на најманју могућу меру,” истиче једна од испитаница. У недостатку одговарајућег правилника, Покрајински заштитник грађана - омбудсман се током истраживања у великој мери руководио одредбама Правилника о ближим условима за примену мера физичког спутавања и изолације лица са менталним сметњама која се налазе на лечењу у психијатријским установама. Међутим, овај правилник регулише потупање у здравственим установама и у односу на само једну специфичну групу корисника, што значи да није у потпуности примењив у установама социјалне заштите, нити му је то намена.
Уз непостојање одговарајућег правилника, испитаници су указали и на нерешено питање смештаја лица ометених у менталном развоју која, поред ове врсте ометености (најчешће лаког степена), имају потребу и за психијатријским третманом. У Србији не постоји установа која има услове за адекватан смештај таквих особа, те оне бивају представљене као особе тежег степена ометености и упућене у било коју установу социјалне заштите, без обзира на то што постојеће установе објективно нису у могућности да им пруже адекватан третман. Посебан изазов у вези са доношењем јединственог правилника о условима за примену физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите представљаће и чињеница да међу њиховим корисницима постоје велике разлике у погледу узрасних група (од деце до старијих лица), као и физичког и менталног здравственог стања корисника (од потпуно здравих особа до оних са тешким обољењима).
Покрајински заштитник грађана - омбудсман ће наставити са праћењем остваривања људских права корисника установа социјалне заштите, очекујући да ће овим и наредним истраживањима, као и посећивањем установа, допринети уређењу ове области у светлу најаве израде новог закона о социјалној заштити.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је почетком 2015. године из 44 центра за социјални рад у Војводини прикупио информације о томе да ли се грађанима који затраже да пријаве пребивалиште на адреси центра то и омогућава. Од центара су затражени и подаци о броју грађана који су до сада пријављени на адресу центра, као и о томе да ли центри имају податке о националној структури лица која се користе овим правом, са посебним освртом на припаднике ромске националне мањине. Центри су изнели и проблеме са којима се сусрећу приликом примене прописа којима је уређено пријављивање пребивалишта на њиховој адреси и о мерама и активностима које предузимају у циљу регулисања личног статуса особа које се суочавају са проблемом правне невидљивости.
На основу обрађених података закључено је да већина центара за социјални рад у Војводини даје сагласност заинтересованим грађанима за пријаву пребивалишта на њиховој адреси. Највећи број грађана пријављених на адреси центара је у већим местима и градовима. Упркос томе, број грађана који су остварили ово право релативно је мали, док је број заинтересованих далеко је већи. Првобитни разлог због чега већи број грађана од 2011. године, од када постоји ова могућност,до краја 2014. године није пријавио своје пребивалиште на адреси центра је неусклађеност подзаконских аката који су регулисали процедуру пријављивања у време када су ступили на снагу. Иако су прописи у међувремену допуљени и измењени, данас је највећи проблем то што органи унутрашњих послова веома рестриктивно тумачепрописане услове за пријаву пребивалишта. Такође, стиче се утисак да грађани нису довољно информисани о постојању ове могућности, нитио условима и поступку за остваривање овог права. Иако су службеници центра за социјални рад дужни да свако лице за које сазнају да нема пријављено пребивалиште информишу о начину остваривања овог права и да му пруже правну помоћ,чини се да центри то не раде, или не у мери која бар приближно одговара стварном броју грађана који испуњавају услове за то да буду пријављени на њиховој адреси.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је центрима за социјални рад препоручио да, у оквиру својих надлежности и према правилима струке, радом у самом центру и редовним теренским посетама, посебно у насељима у којима живе припадници ромске националне мањине, допринесу идентификовању лица у стању социјалне потребе, а која су без правног идентитета, личних докумената или пријављеног пребивалишта на територији њихове месне надлежности. Такође је потребно да у просторијама свих центара за социјални рад у Војводини на више видних места буду истакнута писана обавештења о условима за накнадни упис чињенице рођења у матичну књигу рођених, добијање личних докумената,као и за остваривање права на пријаву пребивалишта на адреси центра за социјални рад. Службеници центра за социјални рад о свему овоме требало би и усмено да информишу свако лице које им се обрати за информације у вези са овим питањима, односно свако лице за које уоче или добију посредна сазнања да је суочено са неким од наведених проблема, као и да тим особама пруже потребну правну помоћ.
Текст истраживања доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је крајем 2014. и почетком 2015. године спровео истраживање у вези са остваривањем права детета и ученика на личног пратиоца. На упитник је одговорило 35 (од укупно 45) јединица локалних самоуправа на територији Аутономне покрајине Војводине. У тренутку спровођења истраживања, само шест јединицалокалне самоуправе је, уз постојеће одлуке којима је обухваћено и ово питање,донело и посебне правилникекојима се ближе уређује искључиво питање ангажовања личних пратилаца, а који су усклађени са правилницима министарстава.
Уређивање питања остваривања права на личног пратиоца детету и ученику и континуирано обезбеђивање ове врсте подршке значајно је због тога што је она претпоставка остваривању елементарних права деце. Оно што у вези са овим правом није ближе уређено законима и подзаконским актима у области социјалне заштите и образовања, препуштено је сналажљивости, креативности, организованости и могућностима јединица локалне самоуправе, као и родитеља и старатеља деце којој је ова врста подршке потребна. Недовољна правна уређеност ове области изазива бројне недоумице које, уз онемогућавање остваривања права деце, могу довести до неправилности у поступању надлежних органа или непоштовања прописа. На ове проблеме надовезује се и недостатак, односно изостанак планирања финансијских средстава у буџетима јединица локалне самоуправе за услуге личног пратиоца, а у појединим јединицама локалне самоуправе не постоје или у њима нису препозната правна лица која би ову услугу пружала. Истраживање је, на пример, показало да су у половини од испитаног броја јединица локалне самоуправе лични пратиоци неретко и родитељи или блиски сродници детета, иако је Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите утврђено да лични пратилац не може бити члан породичног домаћинства детета којем се услуга пружа.
Будући да постојећим прописима нису регулисана ни питања у вези са критеријумима које треба да испуњава лични пратилац (стручна спрема, образовање, способности, личне карактеристике), нити цена рада личних пратилаца, Покрајински заштитник грађана - омбудсман је мишљења да би наведена питања требало уредити прописима на државном нивоу. На овај начин, јединице локалне самоуправе имале би уједначене и јасне претпоставке за даље уређивање значајних питања у овој области, али и обавезу да изаберу најбоље личне пратиоце и да адекватно награде њихов рад. Ово је посебно важно због тога што је детету и ученику/ученици неопходно обезбедити адекватну и континуирану подршку.
Право на личног пратиоца детету и ученику је вид додатне подршке, али оно не сме бити тумачено произвољно и схваћено као споредно питање у контексту подршке детету у образовању и у свакодневном животу. Сврха овог права је да се детету омогући да буде што самосталније и продуктивније у задовољавању својих личних потреба, обављању активности и испуњавању обавеза, да му се олакша комуникација са околином и предупреде или отклоне последице социјалне искључености. Истовремено, лични пратилац представља посредну подршку и родитељима, породици, наставницима и школи. Под условом да се обезбеђује на адекватан начин, ова врста подршке битно утиче на квалитет живота свих њих и омогућава им да се у већој мери посвете како детету, тако и различитим личним и професионалним улогама.
Извештај о истраживању „Право на личног пратиоца као додатна образовна, социјална и здравствена подршка детету и ученику”, укључујући мере које је Покрајински заштитник грађана - омбудсман предложио надлежним органима, доступан је на сајту институције.
Градска управа за инспекцијске послове предузима све прописане мере у својој надлежности како би се напуштени објекти на територији Града Новог Сада прописно обезбедили, а грађани и грађанке заштитили од опасности од могућих повреда или заразе којима су изложени када се нађу у њиховој близини. Ова тврдња представља суштину изјашњења Одсека за грађевинску инспекцију и Одсека за контролу комуналних система надлежне градске управе упућеног Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману, а које се тиче мерапредузетих у вези са напуштеним објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, поставља се питање да ли су те мере и довољне, односно шта још учинити док прописи не буду измењени?
У изјашњењу Комуналне инспекције наведено је да је 9. фебруара 2015. године извршен инспекцијски преглед ове вишестамбене зграде. Том приликом утврђено је да водоводне и канализационе инсталације у њему нису изграђене, односно да нису повезане са градском канализацијом. Испред зграде постоје шахтови на којима су постављени технички исправни поклопци, али подрумски отвори објекта нису обезбеђени јер то треба да учине будући станари.Инспекција закључује како се ради о приватном поседу, те стога нема правног основа за покретање управног поступка, нити за издавање решења којим се налажу мере у циљу уклањања уочених неправилности.
Изградња овог објекта започета је 1991. године. Зграда још увек није завршена, а започети грађевински радови не настављају се већ годинама. Инспекцијским надзором утврђено је да на фасади нису уочене пукотине, нити да њени делови отпадају, те у том погледу нема опасности за безбедност пролазника. Инвеститор је у приземљу објекта поставио дрвене преграде и даске, које периодично проверава и поправља. Због сазнања да зграду неретко користе бескућници, Грађевинска инспекција се обратила и надлежном Сектору за ванредне ситуације МУП-а.
Са аспекта могућности надлежних органа да учине нешто више у вези са овом зградом кључно је то да је поступак њене легализације у току.Законом о легализацији прописано је да се рушење објеката који су изграђени, реконструисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона, неће извршавати до правноснажно окончаног поступка легализације. То значи да надлежна грађевинска инспекција у оваквим случајевима нема овлашћење да наложи уклањање објеката.
Само на територији Града Новог Сада постоји преко деведесет напуштених објеката и градилишта. Покрајински заштитник грађана - омбудсман сматра да надлежни у јединицама локалне самоуправе, нарочито у градским срединама, треба да нађу начина да ризике по
безбедност и здравље грађана узроковане постојањем необезбеђених напуштених објеката сведу на минимум, односно да их уклоне. Потребно је да грађевинска инспекција чешће врши надзор и утврђује да ли постоје необезбеђени отвори на подрумским и приземним деловима објеката, а који њих и њихову околину чине небезбедном. Надлежни органи требало би и да санкционишу извођаче радова који не предузимају одговарајуће мере обезбеђивања напуштеног објекта и његове околине, објеката у његовом суседству, саобраћаја и заштите животне средине, а које су предвиђене Законом о планирању и изградњи.
Имајући у виду чињеницу да је Закон о легализацији објеката донет још у новембру 2013. године, као и то да је рок за допуну документације за накнадно издавање грађевинске дозволе истекао 30. априла ове године, неспорно је да Градска управа за урбанизам и стамбене послове Града Новог Сада има обавезу да закључком одбаци непотпуни захтев за легализацију стамбено пословног објекта у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, спорост администрације у овом и другим сличним случајевима само одлаже решавање проблема грађана који живе у непосредној близини напуштених објеката.
Од доношења Закона о планирању и изградњи 2003. године до дана ступања на снагу Закона о легализацији објеката 2013. године, законодавац је надлежним органима у јединицама локалне самоуправе, као и несавесним инвеститорима дао довољно дуг период да правно уреде стање у погледу непокретности, али до жељеног резултата није дошло. Случај поменуте зграде представља пример из којег се може закључити да прописи којима се уређује поступак легализације објеката изграђених без грађевинске, односно употребне дозволе, нису произвели позитивне ефекте како због самих законских одредби тако и због неефикасног поступања надлежних органа јединице локалне самоуправе. Ове чињенице онемогућавају грађевинској инспекцији да поступа, односно донесе решење о уклањању објеката несавесним градитељима из чега произилази да им се на посредан начин омогућава да наставе са праксом изградње објеката без неопходних дозвола и друге посебним законима прописане документације. Правну несигурност у циљу решавања проблема напуштених објеката у изградњи додатно оснажује и најава новог закона о легализацији објеката.
Закон о државној управи прописује да имаоци јавних овлашћења сами одговарају за штету коју својим незаконитим или неправилним радом проузрокују физичким и правним лицима у вршењу поверених послова државне управе. У вези са објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59, као и у вези са свим другим необезбеђеним и напуштеним објектима и градилиштима потребно је да Град Нови Сад преко својих управа у јединственом поступању предузме све мере прописане посебним законима у циљу да се изнађе начин којим би се ови објекти обезбедили тако да не представљају опасност по безбедност и здравље грађана.
