Посета Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана Окружном затвору у Новом Саду: Услови задовољавајући, унапредити програме ресоцијализације
Током данашње посете покрајинског заштитника грађана – омбудсмана проф. др Зорана Павловића Окружном затвору у Новом Саду закључено је да се права осуђених и притворених лица поштују, а да стручне службе поступају у складу са прописима. Посета је спроведена у складу са надлежношћу институције да надгледа и прати примену међународних уговора, стандарда и прописа из области људских права и на основу прикупљених информација предлаже мере за побољшање стања у области заштите и унапређења људских права. Нарочита пажња посвећена је положају малолетних лица која се налазе у притворској јединици, као и општим условима смештаја, безбедности и доступности услуга здравствене заштите и у том смислу у раду Окружног затовора нису утврђене никакве неправилности.
Делимично растерећење смештајних капацитета у овој установи приметно је у односу на ранији период, што само по себи обезбеђује повољније услове за извршење, односно издржавање казне затвора. Тренутно бројно стање лица на издржавању казне затвора води и бољим хигијенским условима, повољнијим могућностима реализације третмана, али и лакшем спровођењу безбедносних мера. Упркос томе, постојећи број заспослених, нарочито припадника Службе за обезбеђење, оцењен је као недовољан, поготово уколико ова установа тежи подизању стандарда рада.
Архитектонска и материјална ограничења представљају вишедеценијски изазов у погледу услова смештаја осуђених лица. Упркос томе, извесни помаци учињени су тиме што су побољшани услови у санитарним чворовима, што је допринело и повећању степена опште хигијене у установи. Са друге стране, поједини изазови у вези са одржавањем одговарајућег степена хигијене у Окружном затвору одраз су неадекватног односа осуђених лица према условима у овом затвору. То се најпре уочава у њиховом одоносу према потреби очувања материјалних добара и санитарних просторија, али и одржавању личне хигијене и бризи о сопственом здрављу.
У погледу поштовања права осуђених лица, њихове дискриминације по било ком основу или примене мера принуде као начина очувања безбедности нису уочене неправилности у поступању установе, а запослени се према притвореним и лицима на издржавању казне, односе коректно и на прописани начин. На одсуство дискриминације и коректно поступање према лицима на издржавању казне затвора указују и доступност правних лекова и њихова неометана коресподенција, учешће у третману, услови смештаја и начин спровођења мера безбедности, као и чињеница да су обавештења истакнута на језицима који су у службеној употреби на територији Града Новог Сада.
Здравствена заштита лица која бораве у установи такође је оцењена као задовољавајућа, а по питању поступања здравствених установа у ургентним случајевима осуђеници на услуге система здравствене заштите у просеку чекају много краће него што је то случај са осталим грађанима. Проблеме у овом сегменту рада Окружног затвора, као што је раније поменуто, представља првенствено однос лица на издржавању казне затвора према сопственом здрављу, при чему је уочено његово занемаривање и испољавање ризичног понашања, првенствено пракса недозвољеног тетовирања, која их излаже изузетно високом ризику од инфективних болести.
Делимични недостаци уочени су у погледу радног ангажовања лица на издржавању казне затвора. Највећи број осуђених лица налази се у затвореном одељењу, те је број упослених међу њима диспропроционално мали. Разлог за то је, са једне стране, формалноправне природе јер прописи не предвиђају рад као обавезни део процеса преваспитања осуђених лица. Са друге стране, доступност послова унутар установе је прилично ограничена. Упркос периодичном радном ангажовању мањег броја лица, постојеће стање им не нуди обуку за занимања која су тржишно курентна. Ово је нарочито важно јер се овом околношћу отежавају активности социјалне реинтеграције осуђених лица по истеку казне затвора, као и њихова могућност запошљавања.
Извесна ограничења постоје и у погледу третманских садржаја, односно самог процеса ресоцијализације. Упркос томе што су у Окружном затвору у Новом Саду доступни различити корективни програми, њихова теоријска утемељеност, као и ефективност мора у вишем степену пратити научне и стручне стандарде. Поред чињенице да је око 70 одсто лица на издржавању казне у овој установи осуђено за имовинске деликте, чини се да се више мора учинити у погледу прилагођавања третмана овој популацији. Међутим, извесни помаци постоје, будући да су појединачни кораци на нивоу Окружног затвора у Новом Саду, као пример добре праксе за друге установе, предузети у специјализованој обуци запослених, а у контексту третмана починилаца насиља у породици. Примена оваквих третмана повећава и наду жртава ове врсте насиља да ће његови починиоци по изласку из затвора бити спремни да се суоче са животним изазовима, али и да насиљем неће више угрожавати никога.
Изузев достигнутог нивоа остваривања права осуђених, у светлу напора надлежних институција усмерених ка сузбијању и спречавању криминалитета, убудуће је потребно размишљати и о развијању свести осуђених лица и њихове одговорности према друштвеној заједници. Високи трошкови извршења кривичних санкција, као и приметно висока стопа рецидивизма у Србији, намећу питање ефикасности постојећег система, односно третмана осуђених лица. Затвори свакако не треба да буду место силе и принуде, али је потребно преиспитати његову улогу у процесу ресоцијализације лица која су у њима одслужила казну на начин који ће, са једне стране, свим грађанима гарантовати безбедност, а са друге стране лицима која су некада била осуђена за кривична дела омогућити да постану функционални чланови друштва. Тек стварна социјална реинтеграција лица која су одслужила казну затвора и превенција поновног чињења кривичних дела представљаће највиши могући ниво поштовања права и заштите њихових учинилаца, као и њихових породица, али и свих грађана Војводине и Републике Србије.
